IZDAVAČI iz Engleske, Amerike, Savezne Republike Nemačke uzimaju pravo da objave “Derviš i smrt”. Moriset Begić prevodi roman na francuski, a Zoltan Čuka na mađarski jezik.
Iz Beograda jedna lepa vest: 7. marta izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, na osnovu predloga Odeljenja za literaturu i jezik (referat su napisali Velibor Gligorić i Mladen Leskovac).
U Narodnom pozorištu u Zenici, sa velikom pažnjom i šire, jugoslovenske javnosti, prikazuje se dramatizacija njegovog romana ’Derviš i smrt’, u režiji i dramatizaciji Jovana Putnika. Meša je u Putnika imao puno poverenje, pa ipak je sa strahom očekivao premijeru. Bio je zadovoljan - poštovao je Putnikov trud, a predstava je kod publike i kod kritike naišla na dobar prijem.
Piše u “Oslobođenju”, 1. maja o poeziji Desanke Maksimović: “Kada sam se, poslije ovog rata, upoznao s Desankom Maksimović, zavolio sam je kao čovjeka. Kao pjesnika zavolio sam je davno prije toga i otada mislim o njoj s divljenjem i govorim s ljubavlju...”

Dučić u žiži

ZAJEDNO sa Živoradom Stojkovićem obrađuje Dučića. Reporteru “Vjesnika” kaže: “Završavam Dučićeva sabrana djela, za koja pišem kritičke napomene; pretražujem rukopise. Knjiga će biti u štampi već idućeg mjeseca, a izdavač je ’Svjetlost’. Osim toga želim da načinim bosansku trilogiju, to jest da poslije ’Derviša i smrti’ napišem još dva djela. Jedno od njih nosim u sebi, već odavno, to je moj novi junak Mustafa Bašeskija. Bio je imam, a privatno kroničar Sarajeva. Živio je u 17. vijeku i pomalo bilježio sve što se događalo u Sarajevu...”
Selimovićima su početkom avgusta došli u goste Božica i Dobrica Ćosića. Dobrica će u svoj dnevnik (12. avgusta) zabeležiti:
“... Taj hrabri i časni čovek demonstrirao je prijateljstvo prema meni baš u ovim danima, prkoseći bosanskoj vrhušci. Darka i Meša su nas nagradili nezaboravnim gostoprimstvom, sestrinskom i bratskom pažnjom i nežnošću. Njihova dobrota je potresna u svojoj potpunosti i nesebičnosti. Nikad se tim ljudima ne mogu odužiti.
Meša uživa u svojoj pobedi i slavi, on u svemu troši svoju slavu, naslađuje se uspehom, kao ja lubenicom. Tog pametnog čoveka kao da je opila slava. Predao se svojoj pobedi. Kako će, ovako srećan, da napiše novu knjigu posle ’Derviša’?”
Povodom dana oslobođenja Tuzle, 1. oktobra 1968. godine, otvorio je novu, modernu zgradu gimnazije u rodnom gradu: Na prvim “Dučićevim večerima poezije”, 9. oktobra, u Trebinju, Meša drži prigodnu besedu.
Izabran je za redovnog člana Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
Esad Mekuli ga obaveštava, u jesen, da je završio prevođenje “Derviša” na albanski jezik i da će ga “Rilindja” uskoro objaviti.
Cvijetin Mijatović, predsednik Centralnog komiteta SK BiH, bliski prijatelj, ubedio ga je da selidbu ne čini. Došao je sa ženom i Selimovićima prijateljski savetovao da se klone odlaska u Beograd.
Izabran je za člana Glavnog odbora Srpske književne zadruge(član će ostati sve do ostavke Glavnog odbora 24. oktobra 1972. godine).
U maju 1969. izabran je za poslanika Kulturno-prosvetnog veća Savezne skupštine, za izbornu jedinicu Tuzla. Poslanički mandat trajaće mu sve do 15. maja 1974. godine. Bio je član Odbora za kulturu Savezne skupštine.
Sa Milovanom Vitezovićem razgovara za “Književne novine”: “... Starost se boji sebe, mladosti, života, smrti, uspomene joj postaju muka, nekadašnja veličina prigovor savjesti. Starost je žalosna, jer je zavidna, netrpeljiva, zaboravna, nazadna. Divno bi bilo kad bi se čovjek rađao star i sve se više podmlađivao, dok ne bi na kraju života postao nerazuman kao dijete i čist kao zametak. Bar ne bi bio svjedok propadanja nečega što je nekada bio čovjek...”
A on je bio šezdesetogodišnjak i to su bila prva iskustva starosti.
Dopisniku “Politike”, na pitanje - Bosna kao velika književna inspiracija - odgovara: “... Turska okupacija je jednima oduzela vjeru, a svima slobodu. Ali i oni koji su prešli u tuđu vjeru, ostali su samo Bosanci, čudan soj ljudi koji se nije miješao s okupatorom, ali nije više bio što su njegova druga braća, mada su im isti običaji, način života, jezik, ljubav prema zavičaju. Tako ostaju sami. Mislim da nikad nijedna grupa ljudi u istoriji nije ostala usamljenija nego što su bosanski Muslimani. Nije mnogo pomagalo ni to što je Bosna do 18. vijeka bila relativno razvijena, praktično bez nepismenih, sa mnoštvom škola, s uređenim urbanim životom, sa dosta vjerske tolerancije, neprirodnost njihovog položaja bila je očita. Nisu prišli tuđinu, a odvojili su se od svojih. Kuda je mogao da vodi istorijski put? Nikud. To je tragični bezizlaz. U zatvorenim zajednicama koje su se stvarale u Bosni, najzatvorenija je bila muslimanska. Od kuće i porodice stvoren je kult, a sav neistrošeni vitalitet tu se ispoljavao. Išli su s okupatorom, ali su ga mrzili, jer im put nije bio isti. S ostalima nisu mogli, ali su željeli kraj turske carevine i doprinosili njenom rušenju. A kraj turske carevine je i kraj svega što su oni bili. Razum tu nije mogao pronaći rješenje. Ostala je samo pasivnost i predavanje sudbini.”
Odlikovan je ordenom Republike sa zlatnim vencem.
“Oslobođenje”, povodom vesti o ekranizaciji “Derviša i smrti”, objavljuje njegovu izjavu: “Pregovarao sam sa ’Bosna filmom’ o realizaciji mog romana. Čekao sam dugo odgovor, mada su u međuvremenu drugi pregovarali sa mnom. Za ekranizaciju ’Derviša’ interesovali su se producenti i iz inostranstva. Odlučio sam da prihvatim ponudu ’Avale’, tek kada sam iz novina saznao kakvi su planovi ’Bosna filma’ za ovu godinu...”
Sabrana dela Jovana Dučića, koja je Meša zajedno sa Žikom Stojkovićem uredio i redigovao, u proleće 1969. godine, žestoko su napadnuta u “Politici”. Najoštriji kritičar bio je Eli Finci. “Derviš i smrt” se prevodi na petnaest jezika širom sveta. U štampi se već govori o Mešinom novom romanu - “Tvrđava”. Viziju toga dela dugo je nosio u sebi.
Priprema svoja Sabrana dela, koja nameravaju zajedno da štampaju beogradska “Prosveta” i “Svjetlost”.
Uspeh “Derviša i smrti” omogućio mu je stabilniji, sigurniji rad - više nije morao da živi činovnički, da brine za platu i goli život.
A 10. oktobra 1969. u Biljardi na Cetinju, prilikom uručenja Njegoševe nagrade, Meša veli: “... Danas sa zahvalnošću mislim da one ranije pisce - Njegoš je prvi među njima - i na one današnje, Andrića prije svega, kojima moje djelo mnogo duguje, ako ne po direktnom uticaju, a ono po težnji da se traže neispitivani putevi...”
Bio je 11. jul 1982. topao dan, nesnosna vrućina. Nešto posle 22 časa, na osmom spratu, u Jovanovoj 39, umro je Meša Selimović.
Dok je gledao na televiziji prenos fudbalske utakmice Italija - Savezna Republika Nemačka, pozlilo mu je; lekar je odmah došao i konstatovao - smrt.
Prvi je vest javio Radio Beograd u svojoj prvoj jutarnjoj informativnoj emisiji, 12. jula 1982. godine.
I dok su novine opširno pisale o odlasku velikog pisca (“Sinteza tanane istočnjačke mudrosti i evropskog načina mišljenja oslobođenog iluzija”), u piščevom domu nastaje prava drama: uprava groblja neće da posmrtne ostatke preuzme, jer Bosna traži da bude sahranjen u Tuzli. Porodica želi da ispuni amanet Mešin - da večno počiva u Beogradu.
Natezanja su trajala ceo dan i jednu noć.
Ipak, 14. jula u 14 časova Meša Selimović je sahranjen u Aleji zaslužnih građana Beograda na Novom groblju. U ime naroda Tuzle oprostio se Dušan Tešović, predsednik opštine, u ime Srpske akademije nauka i umetnosti predsednik Dušan Kanazir, a u ime grada Beograda Dejan Milovanović, predsednik Gradske konferencije Socijalističkog saveza.

Poštovan amanet

U ime Saveza književnika Jugoslavije govorio je pesnik, esejista i poznati pisac Boško Petrović, dok se Matija Bećković oprostio u ime prijatelja i porodice: “Mi imamo leleka i tužbalice za čobanima i đacima, za ratarima i ratnicima, ali nemamo za mudracima... Već sedam godina se tvoji prijatelji opraštaju od tebe... Svom si se životu osvetio i sebe zamenio svojim nesmrtnim delom... Poturio si veliko breme i konačno se odmorio. Već dva dana si spokojniji nego već poodavno. Kada bismo se sahranjivali uspravno, ti bi bio jedan od prvih koji je to zaslužio...”
I da su Mešu sahranili upravo ovako kako je pesnik rekao - uspravno - on bi štrčao za glavu sa početka ove priče.
Sahranjen je pored dragih mu pisaca: Skendera Kulenovića i Miloša Crnjanskog.
Bilo je to poslednje putovanje, poslednje svođenje računa sa životom pisca koji je, osim sa perom i praznim papirom, vodio i bespoštednu bitku za svoju biografiju.

SRBIN IZ BOSNE
U SANU se čuva pismena izjava Meše Selimovića:
“Potičem iz muslimanske porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika.
Jednako poštujem svoje porijeklo i svoje opredjeljenje, jer sam vezan za sve ono što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava, zagarantovanog Ustavom.
Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borislava Stankovića, Petra Kočića, Iva Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebe da dokazujem.”
KRAJ