RADISLAVA Dada Vujasinović rođena je 10. februara 1964. godine u Čapljini. Od 1965. godine živela je u Beogradu, gde je 1986. diplomirala jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Novinarstvom je počela da se bavi 1987. u “Privrednom pregledu”, da bi tri godine kasnije prešla u “Dugu”. Za seriju ratnih reportaža 1991. dobila je nagradu “Svetozar Marković”.
Njen tadašnji urednik u “Dugi” Milomir Marić govorio je da nije bila kao drugi novinari koji su u Beogradu čekali svedoke da im ispričaju šta je bilo, pri tom izmišljajući razne bajke. “Ona je želela da sve to vidi svojim očima.” Dadini roditelji, Radislav i Nevenka, plašili su se za njen život. Govorili su joj da piše o opasnim stvarima i da treba da se skloni. Ona je na to odgovarala: “Ništa mi se ne može dogoditi jer me štite moji tekstovi.”
Veliki broj njih odnosio se na spregu politike i kriminala. Dada je smatrala da vlast ukoliko stvarno želi da se razračuna sa kriminalom, mora hitno da se odrekne usluga takvih ljudi.
Govorila je da je sramota i nedopustivo za jednu ozbiljnu državu da u establišment bira ili stavlja ljude koji su skloni kriminalu i koji su se njime bavili, i koji su “dokazano kriminalci svetskog ranga.”
Nije verovala da postoje nedodirljivi. Smatrala je da patriotizam ne podrazumeva prećutkivanje grešaka i zabluda.
Upravo zbog toga je postala meta napada onih kojima se nije dopadao taj njen način razmišljanja i sposobnost da ga izrazi. Pretnje je dobijala u pismima i telefonskim pozivima.
Nekoliko meseci pred smrt Dada je gostovala u emisiji “Utisak nedelje”, gde je govorila o tužbi koju je protiv nje podneo Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, ali i o pretnjama i strahu. Dada je izjavila da je tužba nije uplašila, već iznenadila, a odgovarajući na pitanje kako se ne plaši, odgovorila je:
- Ne znam kako to da vam objasnim. Jednostavno se ne plašim. Ja mislim da baš treba pisati da bi se na neki način probio led, jer tako se lako formiraju sad likovi tih nedodirljivih. Ne plašim se ni Arkana, niti bilo koga drugog, zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala. Meni sad kad izađem iz studija, ako padne saksija na glavu, može da se dovede u vezu sa tim.
U toj istoj emisiji gost je bio i Slavko Ćuruvija, ubijen pet godina kasnije, u jeku NATO bombardovanja. Govorio je o progonu i pretnjama kojima su izloženi novinari. Ostaće upamćena njegova izjava:
- Mnoge stvari mirišu u Srbiji na to da se sprema neko veliko spremanje kuće. Uzmite progone neistomišljenika. Mi sad već primamo preteća pisma, ja znam nekoliko kolega, uključujući sebe, koji ih primamo. Razne su varijacije tih pisama, ali se u više njih pojavljuje rečenica: “ako stvari eskaliraju, a sigurno će eskalirati, budite sigurni, poješće vas mrak.”
Posle smrti Dade Vujasinović, njena sestra Aleksandra pokušala je da objavi rukopis “Dada na putu do istine”, koji je pronašla u zaostavštini, ali to u vreme dok je na vlasti bio Slobodan Milošević nije bilo moguće. Pojedini, koji su odbili da prirede knjigu, govorili su “da nije trenutak dok je Arkan živ”.
Knjiga je kasnije ipak objavljena. Izvodi iz Dadinih tekstova mogu se naći i u sudskim dokumentima Haškog tribunala.
KRAJ