Pošto je dželat posekao glavu Jovana Krstitelja i doneo je na tanjiru Irodijadi, ova pohotna carica pokušala je da joj se na razne načine naruga. Najpre je iglom izbola Pretečin jezik, a zatim je naredila da se svetiteljeva glava zakopa na jedno, a telo na drugo mesto. Činila je to sve u strahu da mrtav Hristov prorok ne bi mogao da je proklinje za njene grehe.
Ali, za tu njenu nameru saznali su Jovanovi učenici. Kada je pala noć, oni tajno uzeše njegovo telo i sahraniše ga u samarijskom gradu Sevasti. Svetiteljeva glava imala je drugačiju sudbinu. Irodijada je nju tajno zakopala u krugu carskog dvorca. Ali za to je saznala Irodova dvorjanka Huze. Žaleći nevino ubijenog svetitelja, ona je, da niko ne vidi, iskopala Jovanovu glavu, položila je u zemljani sud, odnela na Maslinovu goru i sahranila na imanju cara Iroda.
U tom je pukao glas o čudima koja čini Isus Hristos. I Irod se prepade i pomisli da je taj čudotvorac u stvari prorok Jovan. I reče svojim dvorjanima: “To je Jovan Krstitelj koga posekoh; on ustade iz mrtvih, i zato čini čuda.” Irod je naredio da se Jovanova glava odmah otkopa i donese njemu. I potražiše je sluge, i ne nađoše je.
Posle mnogo vremena, kažu sveti spisi, Inokentije, carski znameniti vlastelin, prihvativši Hristovu veru, otkupio je imanje na kome je bila zakopana Jovanova glava i na tom mestu podigao sebi isposnicu. Pošto se zamonašio, počeo je da gradi malu crkvu. Kopajući temelje za nju, pronašao je zemljani sud i u njemu odsečenu ljudsku glavu. Po nekim čudesima, koja su se tom prilikom dogodila, Inokentije je zaključio da je reč o Božijoj promisli i da je to glava Jovana Krstitelja. Inokentije je Jovanovu glavu čuvao kao najveću svetinju, a onda je, pred svoju smrt, zakopao u temelje crkvice. Vreme je zatim učinilo svoje. Inokentijev hram se srušio i sa zemljom sravnio i opet niko nije znao gde se nalazi Prorokova glava.
Tako je to trajalo sve do cara Konstantina Velikog. On i njegova majka Jelena, koja je pronašla Časni krst na kome je Hristos razapet, odlučili su da obnove sva sveta mesta. Zbog toga su u Jerusalim pošla i dva inoka sa Istoka. Dok su krstarili Svetom zemljom, njima se, najpre jednom a zatim drugom, u snu javio Sveti Jovan i rekao da iskopaju njegovu glavu. U prvi mah oni nisu poverovali u svoje snoviđenje, ali kad im se Preteča javio po drugi put i rekao da “odbace svako neverje i lenjost, i učine onako kako im naređuje”, inoci su ga poslušali.
Otišli su na Maslinovu goru, pronašli mesto gde je nekad bila crkvica Inokentijeva i u njenim temeljima otkrili glavu Svetog Jovana. Položili su je u vreću od kamilje dlake i krenuli u svoju postojbinu.
Na putu im se pridružio neki siromašni grnčar. Ne govoreći mu ništa, inoci su torbu sa glavom Prorokovom stavili na njegovo rame, jer nisu hteli više da je nose. Svetitelj je to video. U snu se javio grnčaru i kazao mu da uzme njegovu glavu i beži od lenjih kaluđera. Grnčar ga je poslušao i vratio se svojoj kući sa svetiteljevom glavom. Čuvao je kao najveću dragocenost, a Krstitelj ga je za to bogato nagradio.
Glava Jovanova, položena u zemljani sud, prelazila je zatim iz ruke u ruku. Neki su je duboko poštovali, neki na njoj zarađivali krčmeći blagodet svečevih moštiju. Posle mnogo godina ta sveta glava svečano je preneta iz grada Emesa u Carigrad i položena u divnoj Pretečinoj crkvi. Ali ni tu neće zauvek ostati. Kad je nastala ikonoboračka jeres, svečeve mošti su se opet našle na udaru. Nogama su ih gazili, palili i bacali u more. Spasli su ih neki pravoslavci i odneli u grad Koman, gde su ostale sve do cara Teofilova, kada su opet vraćene u Carigrad.

MONOGRAFIJA
Feljton je napravljen prema knjizi ”Sveti Jovan Krstitelj i Preteča Gospodnji” (Izdavači ”Svetigora” i Kompanija ”Novosti”) i može se naći na kioscima u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj po popularnoj ceni od 360 dinara.
KRAJ