PO uspešnom okončanju Drugog srpskog ustanka 1817. godine počeo je da jača apsolutizam kneza Miloša koji je u periodu do Đakove bune 1825. godine pokazao svoje najstrašnije lice. Oštar i surov, prek i bezobziran, knez se nije ustručavao da udari i na prava srpskog seljaka. Seljaka koji je, kao i uvek u srpskoj istoriji, podneo najveći teret Srpske revolucije i koji se nije mirio sa Miloševom despotskom vladavinom. Zbog toga knez, poznajući mentalitet naroda koji je predvodio, nikada nije bio siguran da su narod ali i mnogi narodni prvaci prihvatili njegov autokratski režim. Bune koje su opteretile početak vladavine kneza Miloša jasno pokazuju da njegov “strah” nije bio bez opravdanja.
Značajnu pretnju Miloševoj vladavini predstavljale su pripreme za bunu u rudničkoj nahiji o kojima je Vuk Karadžić zapisao:
“Na svršetku godine 1824. dođu nekakvi ljudi iz nahije rudničke i požeške Knićaninu Vasi... te mu kažu da su naumili podići bunu u celoj Srbiji”...
U organizovanju bune uz Maksima Kolomboća, Obrada Taru i Sava Ratkovića, učestvovao je i vojvoda Rako Levajac. Pripreme bune bile su, naravno, tajne i nije došlo do otvorenog pozivanja naroda na bunu. Međutim, reči Jovana iz Bresnice na saslušanju u Kragujevcu jasno pokazuju da su zaverenici, poznajući raspoloženje naroda bili uvereni da će imati mnogo pristalica. Na sastanku u Mrčajevcima zaverenici su se zakleli da jedni druge neće izdati.
Razlozi za organizovanje bune ležali su u “kneževskom zulumu, preko više skupim porezima”, novim erarnim ustanovama (ćumrucima i skelama), ograničavanju trgovine stokom. Zatim u “Miloševim poslanicima koji idu po zemlji psuju narod, zakon i krst i merse i sredu i petku”, u “zaktevima narodnim da se više ne seče” (da niko ne može biti pogubljen bez odluke svoje knežine i “sve skupštine”)...
Iz istorijskih izvora koji se odnose na ovaj događaj nije jasno kako je Rako Levajac izbegao hapšenje pošto je zavera otkrivena, naročito ako imamo u vidu podatke do kojih je došao rudnički knez Joksim vodeći istragu po Miloševom nalogu.
Knez Joksim je sa više strana doznao o svakodnevnim susretima Raka Levajca, Maksima Kolomboća, Obrada Tare i Sava Ratkovića, u vreme organizovanja bune.
Po kazivanju Sima Adžamovića, Ratković je često boravio u Gorevnici i sastajao se sa Rakom u kući Marka Alesandrića, a Kolomboć je svakoga dana dolazio u Rakovu kuću. Takođe, o značajnoj ulozi Raka Levajca u organizovanju bune saznajemo i iz pisma koje je knez Joksim dobio sa nalogom da i Raka Levajca odvede Milošu u Kragujevac. Verovatno je zahvaljujući Miloševoj zaokupljenosti Đakovom bunom koja je početkom 1825. godine izbila u smederevskom kraju ostao nekažnjen. Nekažnjen ukoliko se zaboravljanje Rakovog imena od strane kneževih potomaka, ne smatra kaznom.

KAD UNUCI ZABORAVE
LIČNOST Raka Levajca - zaboravljenog vojvode mogla bi da posluži kao savršena ilustracija u kritici koju je, povodom “kratkog pamćenja” i olakog zaboravljanja, na račun sopstvenog naroda izrekao istoričar Milan Đ. Milićević u svom Pomeniku: “Obraćao sam se potomcima da mi jave što se zna u porodicama o zaslužnim precima, pa sam od njih, nekad, primao odgovore da unuci baš ništa ne znaju o dedima svojim mada su dedi bili vojvode, a unuci su pukovnici... Najposle, uputio sam se ka grobovima i počeo sam kuckati i od mahovine i nanosa čistiti njihove ploče, krstove i druge pokojničke belege. Duša valja, i tamo sam sretao protojereje koji krstove zaslužnih pokojnika čupaju, božem, da prošire prostor oko crkve; viđao sam potomke koji ploče svojih predaka ostavljaju dunđerima da ih lupaju i novoj zvonari u temelje bacaju.”
(Nastaviće se)