ATENTATOR je istrčao u dvorište, ali nije daleko stigao. Na njega su se bacili najhrabriji agenti i brzo ga savladali. Ubrzo su otkrili da je bombu sa prozora ministarstva hitnuo molerski radnik iz Turske Kanjiže, Spasoje Stejić. Banaćanin, moler, kasti! Kakvo je to bilo iznenađenje! Za molere se pričalo da su dobroćudni i dok prevlače četkom po zidovima i plafonima, jednako pevuše, malo nacvrckani. Stejić je omašio, ali je Alija Alijagić tačno gađao i ubio ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića. Zbog tog ubistva Alija je obešen i sahranjen na zagrebačkom groblju Mirogoj. Njegovi drugovi su se okupili, demonstrirali i pevali Internacionalu. Žestoko su protestovali što je njihov drug zbog ubistva ministra osuđen na smrt i obešen!
Na istome mestu gde je eksplodirala bomba pored regentovog auta, jedan čovek je pritrčao Pašićevim kolima i ispalio nekoliko hitaca. Sa svih strana su se prolomili krici i uzvici: „Ubiše Pašića!“
Bio je predsednik krvav po licu, ali ne od kuršuma već od srče razbijenog automobilskog prozora. Uhvatili su teroristu u Ulici velikog Miloša niz koju je nagao bežati. Odmah je rekao da se zove Milutin Rajić, da je nekada bio činovnik, a sada bez posla. Ta besposlica i velika Pašićeva popustiljivost prema Radiću (tako je baš rekao) rukovodilo ga je da napuni pištolj i puca. Pašić je, stišavši uzbuđenje, hladno razmišljao šta znači ovaj atentat za njega i njegov politički ugled. Dobro je što je taj Rajić opalio, a još je bolje što je promašio. Kralj (u međuvremenu je Petar umro i Aleksandar je poneo krunu) i oni oko kralja ne mogu reći - atentatori ciljaju u svakog, sem u Pašića. Čime je to on zadobio simpatije onih čije su svesti zatrovane strašnom mržnjom prema onima koji vladaju? Ne mogu se dvosmisleno smeškati i govoriti: kad nikome ne smetate, gospodine Pašiću, jeste li bar nekome od koristi?

Napolje iz države!

JOŠ čuva hrpe telegrama koji su dolepršali iz Beograda, udaljenih krajeva Kraljevine SHS, pa čak i iz stranih zemalja. Svi su mu čestitali srećno spasenje. Samo u jednom gnusna poruka je bila ispisana: „Ja te, gade, promašiti neću!“
Uzbuđeni ukućani su se pitali kako je telegrafista mogao primiti takvu jednu grozotu i nameravali su depešu predati policiji na isleđenje, ali je Pašić rekao da je to neka kukavica s kojom ne vredi gubiti vreme. Neka prete. Ono što je najvažnije - on je čitav, sa jednim preživljenim atentatom koji se odigrao na istom mestu gde i sa kraljem, tri godine ranije.
Da pomene sad Aleksandru i to? Ne, ne, Aleksandar ne voli da ga drugi podsećaju na ono što želi da zaboravi.
„Veličanstvo, moga Radu koriste rđave osobe, a on ne ume da se sačuva. Ima meko srce!“ - reče Pašić.
„Idemo dalje, gospodine Jankoviću.“
„Ništa jednu ličnost ne čini tako trivijalnom kao stalna uživanja, a upravo tom tipu pripada i sin našeg uvaženog predsednika Pašića. Kako izgleda njegova biografija, sažeto ispričana. On je odrastao u egoističnoj sredini koja mu je od malih nogu ispunjavala sve želje, laskajući i ocu i njemu. Dobro su uočili naši velikaši da Pašić svoga sina neizmerno voli i tu ljubav su beskrupulozno koristili. Prošavši kroz visoku školu marifetluka mladi Pašić je postao moralno impotentan. On više ne ume da razlikuje dobro od zla i sam postaje izvor etičke kuge, pravo žarište zaraze.
„Takve tipove jedno društvo radi svoga zdravlja i napretka mora amputirati.
„Mi nemamo grčku instituciju - ostrakizam - ali javno mnjenje se već izjasnilo - napolje iz države sa Radom Pašićem i njemu sličnim!“
„Evo vidite, veličanstvo, to i ja govorim: moga Radu kvari sebična okolina. Kad bi ona bila bolja, ni on ne bi toliko grešio!“ - reča Pašić.
„Niste, dakle, za to da vaš sin ode iz zemlje?“
„Ovaj...“
„A želite mandat za sastav nove vlade?“
„To je, ovaj, želja svih ponovo ujedinjenih radikala... Mi samo želimo da se ide ustavnim putem.“
„Čitajte dalje!“ - naredi kralj.

Galantni sin

„U BEOGRADU se priča da je isti automobil na svečani ručak u hotel ’Palas’ doveo oca i sina. Prvo je stigao Rada i dao šoferu napojnicu - dve novčanice od po sto dinara. Potom stari Pašić i dao vozaču isto dve novčanice od po deset dinara. Kad je šofer rekao ocu koliko je dobio od sina, Pašić je odgovorio: „Lako je njemu, on je sin predsednika vlade.“
„Prelazimo li na anegdote, vaše veličanstvo?“ - upita Pašić.
„Vraćamo se ponovo ozbiljnim činjenicama“ - odgovori kralj.
„Ni stvaranje jedne snažne radio-stanice i bežične telegrafije nije moglo proći bez večitog Rada Pašića. Iako je postojao predlog umesan i jeftin da tako što ištemo od Nemačke na ime reparacije, ipak se moralo popustiti tatinom sinu i velike antene uvesti iz Francuske, jer je tako famozni Rada strpao u svoj džep 250.000 francuskih franaka. Dosta mu je dinara, hoće dete malo i strane valute.“
Opet predah, pogledi, ćutanje.
„Možete li posle svega ovog prihvatiti mandat za sastav nove vlade?“ - pita kralj.
„Ovaj, to je želja svih ponovo ujedinjenih radikala... Tu je i predsednik parlamenta, gospodin Trifković.“
„Mi smo mišljenja, vaše veličanstvo, da samo pod vođstvom našeg starog predsednika Pašića možemo dovesti državu u red. Tako smo se dogovorili na sednici poslaničkog kluba. Drugog izlaska ne vidim.“
„A tako ste se vi dogovorili!... Čitajte dalje!“
„Nedavno je gospodin Rada Pašić priznao pred Prvostepenim sudom da je za oslobođenje bečkih kapitalista koji poseduju rudnik uglja Trbovlje u Sloveniji od državne kontrole dobio u akcijama četiri miliona dinara. Tako je postao ne samo akcionar, nego se stavio i na čelo ovog rudnika.
„Moj Rada voli da istražuje rudno bogatstvo. Otkrio je slučajno brdo oniksa, ali nije sve za sebe prigrabio, nego je postao ortak sa vlasnikom zemljišta.“
„Nećete reći, gospodine Pašiću, da je vaš Rada otkrio i rudnik uglja Trbovlje?“ - začudi se kralj.
„Ovaj...“
Janković pogleda prema kralju koji klimnu glavom dajući mu znak da nastavi.
(Nastaviće se)