VAŠE veličanstvo, govorio je Pašić, prošlo je osam godina od rata, a ja često i na javi i u snu vidim one nezamislive patnje naše omladine. Poznato nam je da su iz Srbije sa vojskom 1915. krenula i muška deca. Četrdeset hiljada dečaka, četrdeset hiljada mučenika. Odstupali su sa nama, jer su dobro znali očevi kako su u Mačvi 1914. Austrijanci i Ugari pobili svu mušku decu. I ne samo da su ih nedužne pobili, nego su im porazbijali lobanje i iz njih povadili mozgove. Kada su se Austrijanci sklonili, stigli su očevi i majke da sahrane svoju decu. Skupljali su njihove mozgove i ponovo ih vraćali u lobanje, a potom sahranjivali. Ipak na travi su ostajale sive krvave mase. Nisu mogli sasvim sve pokupiti...
Kad pominjem da moramo više računa povesti o omladini, meni se uvek prikazuje tih četrdeset hiljada dečaka koji su se povlačili s nama preko Albanije. Stiglo ih je samo osam hiljada na obalu i oni su ukrcani za Korziku i Englesku. Kod Valone, sećate li se čitavo polje je bilo pokriveno mrtvim dečacima. Ležali su kao snoplje, u blatu, sa izrazom vapaja za spasom. Ali ih niko nije mogao spasti! Da li je ljudsko oko videlo potresniji prizor? Moje nije. Stigli su skoro do obale spasa, a potom su popadali u blato, progutao ih je ponor smrti.
Ako za njih, za te dečake, nismo mogli ništa učiniti onda, ja sam nameran sada, predložiti vam, da se obrati naročita pažnja omladini. Vi dobro znate da je prota Matija Nenadović zapisao da su vođenje pametne politike i vaspitavanje mladeži dve najteže stvari na svetu. Nismo se dovoljno odužili svim onim golim, smrznutim telima, razvejanim duž surovih planinskih puteljaka u Albaniji. Ponekad mi se čini, kad naiđem na razdragane, vesele dečake da su to oni koji su, posle teškog tmurnog sna u blatu kod Valone, ponovo ustali i vratili se u Srbiju, da dokažu da su večni. Eto, to me je rukovodilo da u svom novom političkom programu posebno naglasim našu želju da se ozbiljno i svesrdno posvetimo našoj omladini...”

Slike tragike

Kralj je ćutao. I on se prisetio blatne, močvarne valonske ravnice po kojoj su popadali premoreni, izgledneli dečaci i više nisu smogli snage da se podignu. Niti ih je iko mogao dići. Tu su ostali, posejani, ali teško da će iz tog semena išta nići. Sem uspomena, od njih ničega neće ostati. Preoraće im i groblja u kojima počivaju.
“Hoćete li, gospodine Pašiću, vaspitavati i ostalu omladinu kao što ste vaspitavali svog sina?”
Pašić izgubi dah za trenutak i oseti kako mu kroz celu levu stranu tela sevnu jak bol. Uplašio se da ga ne savlada malaksalost. Brzo se pribra, mada je dobro znao i još tačnije slutio da ova zlobna upadica znači raspirivanje rata između kralja i vođe najjače stranke u državi.
Aleksandar je čekao, zadovoljan što je starca poljuljao iz temelja.
“Ovaj, ne razumem vaše veličanstvo, kakve veze ima moj sin sa državnom politikom i programom buduće vlade?”
“Ja ću vam pomoći da to shvatite!”
Pašićeva slabost naglo se pretoči u neki starački bes. Šta hoće kralj? Treba ga podsetiti na neke stvari.
“Zaslužio sam da mi pomognete, vaše veličanstvo. Kada je trebalo, u najkritičnijem trenutku, bio sam i ja uz vas.”
Kralj je očekivao:
“Dakle?”
Pašić je ćutao, osetivši da mu je izletela reč koju je morao duboko kriti u sebi.
“Dede, gospodine Pašiću, slušam vas.”
“Za mnom su vikali poslanici: Ubico!”
“Zašto?”
“Zato što sam se složio da pogubite Apisa!”
Oštra bora zaseče Aleksandrovo čelo. Bio je pred strašnom eksplozijom besa. Pašić se uplaši kraljevog gneva.
“Šta su hteli crnorukci?” - upita Aleksandar.
“Ali nismo morali ubiti Apisa, veličanstvo.”
“Ostavite mrtve, gospodine Pašiću... Ostavite ih na miru... Znam ja da vi širite okolo priče kako ste me nagovarali da pomilujem Apisa, a ja sam tražio njegovu smrt... Vi perete ruke, kao Pontije Pilat, ali kasno!”
“Ne, vaše veličanstvo, nemojte tako” - zavapi Pašić.

A teatar Pašiću

Vi znate da je naš ministar dvora, gospodin Janković i dramski pisac. Međutim, sada neće čitati svoje drame, ovde, u dvoru, jer za to nemamo vremena, ali ono što budete čuli puno je dramskog potencijala, možda će jednog dana neko i tu suvu istinu iskoristiti za nekakav pozorišni komad... Gospodine Pašiću, iako stanujete u Pozorišnoj ulici, slabo marite za teatar, zašto?”
“Star sam, vaše veličanstvo.”
“Niste viđani u teatru ni kad ste bili mlađi... Čak ste jednom odbili da date pomoć pozorištu, rekavši da za te pare možete da kupite mitraljez.”
“Spremali smo se za rat, vaše veličanstvo. A tu nema glume. Ko nije dobro naoružan gubi boj i glavu.”
“Dobro, nećemo sad o tome... Nego da čujemo gospodina Jankovića. Izvolite.
Janković razvi tabak. Iskašlje se jedva čujno. Svi pisci, bez obzira da li pišu drame ili nešto drugo, vole pomalo i da glume. Čak i kada se misli da veruje da se među oblacima, pažljivo osluškuje šta se o njima zucka. I obuzme ih neizmerni gnev kad čuju da se o njihovom radu neko nepovoljno izrazio. Sva sreća što njihova srdžba ne poseduje Zevsovu snagu, inače bi odavno svet nestao u kataklizmi spisateljskih emocija izazvanih rđavim mišljenjem o njihovim delima.

Šećer i pare

PoŠto je od svojih stranačkih prijatelja bio opomenut da je njegov sin Rada proneverio 160 vagona šećera i pare strpao u svoj džep, gospodin predsednik je sve okrenuo na šalu: “Šta ćete, dete, pa voli šećer.”
Niko se nije nasmejao ovoj već toliko puta prepričavanoj šali. Ni tamnoputo kraljevo lice nije se razvedrilo, naprotiv, postalo je još mračnije, kao da ga je ponovo razdirao čir u stomaku.
“Dalje” - reče kralj.
“Uoči napada Austro-Ugarske, Rada podnosi komandi uverenje da je usled fizičke iscrpljenosti i malaksalosti srca nesposoban za vojnu službu, te tako biva oslobođen vojske. Viđen je posle povlačenja preko Albanije na jednoj jahti, gde se sunčao u krfskom pristaništu sa veselim društvom. Plava grobnica nije ni malo poremetila njegov provod, pa je po uglednim kafanama lumpovao do svitanja, a potom se vraćao u svoju rezidenciju da sakupi snagu za nove orgije. Jednom prilikom u vinskom raspoloženju Radomir Pašić je državnom limuzinom zgazio jedno dete. Ipak, skandal je sprečen, jer je siromašni otac pristao da za bogatu nagradu ćuti, i saglasi se sa zvaničnom verzijom da je za svoje stradanje samo dete krivo, jer je nesmotreno istrčalo pred automobil. I kao kruna ove krfske turneje dolazi veridba a kasnije u Parizu venčanje sina predsednika vlade sa kćerkom grčkog admirala Zotosa.
(Nastaviće se)