"MI smo imali široka konsultovanja svih stranačkih klubova. Teško će ići sa koalicijom, mada će biti još teže bez Hrvata. U ovom trenutku to je vrlo važno pitanje, hrvatsko" - reče Marko Trifković tek da bi prekratio neprijatno ćutanje.
"A vi, gospodine Pašiću?"
"Mi ništa drugo ne tražimo, ovaj, osim ono što nam po ustavu pripada."
"A to je?"
"Poznato vam je da smo ovih dana opet zajedno. Svi radikali su na okupu. Pretile su zađevice. Orni smo, ovaj, da za narodno dobro zanemarimo naše lične sukobe... To vam je poznato, vaše veličanstvo, a možda niste znali da u ovom teškom času preuzmem taj teret odgovornosti... ovaj, da se prihvatim mandata za satav nove vlade... Da se ide parlamentarnim putem, ništa drugo ne tražimo!"
"Da, parlamentarnim putem, pa makar izbila i revolucija, da" - smeškao se Aleksandar.
"Ne, revolucije neće biti... Ne želim ja da se po svaku cenu meni poveri mandat. Ja sam tražio druga rešenja... Sa svake strane... Mogu li ja opštu volju svih mojih prijatelja da odbijem izgovarajući se godinama? Pokušao sam. Nisu hteli ni čuti. Ne postoje godine, postoje ljudi koji mogu ili ne mogu, ovaj. To su njihove reči!"
"Tačno tako, vaše veličanstvo! - potvrdi Marko Trifković. "Radikali bi imali solidnu većinu u skupštini i mogli bi da vode zemlju bez Radića, pošto su njegovi uslovi neprihvatljivi."
"Neprihvatljivi!" - začudi se Aleksandar.
"Apsolutno! - potvrdi Trifković. "Videli ste Radićeve izjave!"

Pitanje časti

"ON neprestano poteže pitanje mog poštenja. Jesam li častan ili nisam", govorio je Pašić drhtavim glasom.
"A Ljuba Davidović, čini mi se, našao se na istom položaju sa Radićem", podstaknu kralj neprijatnu temu za gazgovor.
Davidović je, posle pitanja može li u istu vladu sa Pašićem, izjavio: "Sa Pašićem zajedno ni u grob!"
Nešto slično je došlo i iz Hrvatske seljačke stranke: "Sa Pašićem ni u raj!"
Nikola Pašić i Marko Trifković su bili iznenađeni neočekivanom kraljevom govorljivošću. Nisu sasvim jasno mogli proniknuti u smisao njegovih reči. Samo je prva rečenica o dugom životu koji upropašćuje zasluge nagoveštavala neku zamerku na Pašićev račun. Aleksandar je koristio priliku da pokaže koliko mu je knjiga bliska, a mudrost omiljenih pisaca putokaz u razmišljanju i rasuđivanju o sebi i drugima.
Da bi izbegao dalje nedoumice, Aleksandar reče:
"Pređimo na stvar!"
To još nije moralo da znači ništa, jer je on bio i inače vrlo zvaničan, strogo se držeći španskog ceremonijala, koji je zaveo na beogradskom dvoru, čim je ustoličen.
"Vaše veličanstvo, odazvao sam se vašem pozivu sa najvećim..."
"Niste vi ovde po mojoj želji, već ispunjavam želju predsednika Narodne skupštine koji mi je predložio da vas primim..."
Marko se zakašlja, našavši se u neprilici.

Mandat - meni!

PAŠIĆ oseti jak bol u levoj strani glave i nešto ga žignu u ruci. To već nije slutilo na dobro. Ali, kralju treba predočiti stvar. Možda su ga njegovi dvorski čankolizi, udvorice, pogrešno obavestili.
"U ovim teškim trenucima, ovaj, kad našu otadžbinu rastržu kako pitanja unutrašnje, tako i pitanja spoljašnje politike, verujem da delim naše brige i zato sam slobodan predložiti vam, u skladu s ustavom naše kraljevine, najbolje rešenje za izlazak iz krize... Ukoliko vaše veličanstvo želi da podrobnije izložim političku situaciju, ja sam spreman..."
"Ko po vašem mišljenju treba da dobije mandat za sastav nove vlade?" - odjeknu kraljev glas sa prononsiranim crnogorskim naglaskom. Valjda su ga zbog toga zvali - Crnogorac.
"Posle najnovijeg pomirenja među svim radikalima, slobodan sam, ovaj, da zaključim da bi samo radikali imali snage da srede neka teška politička pitanja..."
"Koji radikali?", žurio je Aleksandar.
"Kada sam to pitanje postavio pred klub radikalskih poslanika, oni su izneli svoje mišljenje, i to jednoglasno, da je krajnje vreme da se postupi u skladu sa pravilima naše parlamentarne države, da se prekinu dalje igre i da se mandat poveri meni... Situacija je takva da nisam mogao da odbijem ovu svetu obavezu."
Aleksandar je nekoliko trenutaka razmišljao. Možda je u sebi savlađivao onaj karađorđevićevski bes. Za razliku od plahovistog Đorđa, koji je svim svojim furioznim trenucima davao odmah oduške, zbog čega je morao i krune da se odrekne, Aleksandar je umeo da sačeka pravi trenutak, a onda se žestinom izmahne i udari. Bio je nemilosrdniji od brata Đorđa, mada je važio za mirnog i učtivog čoveka koji dopušta da mu se u jednoj prihvatljivoj formi izjavi svako mišljenje.

Verni saveznici

"MOŽDA bi vas interesovao politički program jednog takvog eventualnog kabineta?", upita Pašić, želeći da iskoristi ovu kraljevu nedoumicu i dovede ga pred svršen čin.
Aleksandar klimnu glavom. Značenje tog gesta nije bilo jasno.
Pašić taj kraljev gest razumede kao dopuštenje da nastavi:
"Što se tiče spoljašnje politike, mi dalje ne možemo da popuštamo Musoliniju, jer bi to značilo kapitulaciju pred njegovim teritorijalnim zahtevima... Mi imamo jake i verne saveznike, ovaj, koji će poštovati naš suvernitet i štititi našu teritoriju, ovaj. Što se tiče unutrašnje politike, to bih vam i pismeno dostavio program, a u prvom redu bi trebalo što više pažnje posvetiti vaspitanju naše omladine... Mi radikali smo tu stvar, ovaj zapustili..."
Aleksandar se trže, osetivši da je došao trenutak za napad...
"Kako to mislite... vaspitanje omladine?"
"Stavićemo to na čelo programa, jer je omladina naša budućnost."
Aleksandar je gledao i treptao i isturivši bradu iskazivao svoj bes, prigušen, ali snažan. Da li Pašić i s njim tera dobro poznatu radikalsku šegu: jedno ga pitaš, drugo ti odgovara?! I sve vreme te netremice gleda u oči!
(Nastaviće se)