TAČNO u četiri časa, kada je veliki sat otkucavao, otvorila su se vrata kraljeve sobe za prijem i ministar dvora, Dragomir Janković najavio je:
“Gospoda Nikola Pašić i Marko Trifković!”
“Neka uđu!”
Nikola Pašić je stupio u njemu dobro poznatu prostoriju, i pokušao da se pokloni do zemlje, ali godine mu nisu dopuštale da kralju iskaže svu svoju odanost. Malo je pognuo glavu i, uprkos bolu u ukočenoj kičmi, savio je povijena leđa.
Kralj je seo na hrastovu, izrezbarenu stolicu, koja je bila imitacija prestola.
Pašić po navici pogleda police prepune knjiga poređanih od poda do tavanice. Aleksandar je bio ponosan na veliku biblioteku savremenih dela i retkih starih izdanja. Valjda zato što je bio nepotpuno školovan, jedino je stekao nešto vojnog obrazovanja u Rusiji, godošio se pred uglednim posetiocima, kao da je veliki knjigoljubac. Kada je posećivao Francusku, jedan od njegovih nezaobilaznih izleta bio je odlazak u najčuvenije pariske antikvarnice. Knjižari su ga dočekivali sa spremljenim najređim knjigama, a kralj je mogao, kako svi bibliofili to rade, da razgleda za svoju dušu.
Nije se ustezao ni od pentranja po merdevinama da bi izbliza omirisao neku svesku na najvišoj polici.
Da bi suzbio intrigu kako su mu knjige samo dekor, ponekad bi recitovao srpske junačke pesme, ili govorio stihove svoga dede po majci, Njegoša. Tako su njegove apologete izneli na glas visoko literarno kraljevo obrazovanje u koje spadaju znanje naizust sve epske srpske poezije i Gorskog vijenca.

Kralj u uniformi

Izvolite sesti, gospodine Pašiću.”
Pašić se spusti u fotelju, motreći monarha, koji je bio obučen u iznošenu, radnu generalsku uniformu. Nije voleo da bude viđen u civilnom odelu, jer je smatrao da u njemu izgleda neugledno, da u pantalonama i smokingu gubi nešto od svoje kraljevske veličine. Osim toga, svojom uniformom je podsećao ličnosti kratkog pamćenja da je on pre svega vojnik, i da je kao borac u ratovima bio neustrašiv.
U kabinet uđe i predsednik Narodne skupštine Marko Trifković, onako krupan, glomazan, kretao se po tepihu, a brkovi su mu se tresli. Strogost kratkovidih kraljevih očiju uvek ga je izbacivala iz ravnoteže. On je odista u njegovoj blizini obolevao od vertiga, postajao je sav smućen i plašio se da usled vrtoglavice ne padne na pod.
Pokloni se i zauze mesto u drugoj fotelji. Aleksandar, koji je uvek bio vojnički brz i kratak, sada je nešto čekao, premišljao i ćutao.
Po njegovom licu ne bi se reklo da je ova audijencija formalnost, da će brzo učiniti ono što mu nalaže ustav: da mandat za sastav nove vlade ustupi predsedniku najveće stranke, odnosno onom ko uza se ima najviše narodnih poslanika.
Kralj pogleda Trifkovića, pa Pašića.
“Postoje, gospodo, ljudi koji svoje velike zasluge upropaste dugim životom. Bolje rečeno, zasluge za otadžbinu treba kriti od drugih ljudi, jer je mnogo više onih koji nisu imali prilike da ih u ratu, ili na nekom drugom narodnom poslu, zasluže.
Vidite, neukusno je kititi se zaslugama. Lično mi veoma smetaju takvi ljudi.
Ne volim ni drugu vrstu kićenja, sve je to nepotrebno i smešno, kada se neko nakiti, kao ruski general, ordenjem i paradira okolo!
Dopustite da vam pomenem našeg vrlog pretka, vojvodu, junaka i književnika, Marka Miljanova, koji se opismenio tek u pedesetoj godini.
Vama je, naravno, dobro poznata njegova čuvena knjiga - Primjeri čojstva i junaštva. Kad su ga upitali šta je to čojstvo, on je odgovorio da je to kad čovek brani druge od sebe, a junaštvo kad brani sebe od drugih. Nažalost, naša sredina, ili naše vreme pliva u junaštvu svake vrste, naročito u junaštvu na rečima, a o čojstvu niko i ne haje.”

Vlade padaju

PREDAHNUVŠI malo, kralj nastavi tečno, kao da čita:
“Gospodo, možda se čudite što ovako otpočinjem s vama razgovor, ali našem nacionalnom karakteru nedostaje tako bitna vrlina za napredak jednog društva - skromnost! Gospodine Pašiću, iz novina i razgovora saznao sam da ste juče oštro i neočekivano demantovali prvaka vaše stranke i predsednika vlade u ostavci, Nikolu Uzunovića! Zatim ste, kasnije taj demant i povukli, kad ste saznali da odredimo neki putokaz daljoj našoj politici koja doživljava težak košmar. Vi ste, i pored vaše mudrosti, nekim neočekivanim postupcima učinili da zemlju svaki čas rastrzaju padovi vlada, a i kad skrpimo neku vladu, ona nema dovoljno snažnu podršku u parlamentu; jednom reči, preti nam haos!”
“Dobro nam je poznato s koliko odgovornosti pratite politički razvoj događaja.
Ali, dopustite mi, vaše veličanstvo, da primetim neke radnje od strane vaše okoline uperene protiv mene! Ovaj, protiv mene i Radikalne stranke i protiv normalnog parlamentarnog puta prilikom smene vlade!” - reče Pašić.

Baja - ćuti

Svakog dana slušam žalbe na tu moju famoznu okolinu. Veli se da sa izvora čista voda teče, ali je narod mutnu pije! Ne postoji nikakva moja okolina koja radi protiv vas, gospodine Pašiću, ili bilo protiv koga drugog stranačkog prvaka. Ne bih to ni dozvolio, ni u kom slučaju! Ta okolina koju vi pominjete, to sam ja, lično!” - reče kralj.
“Bože sačuvaj, vaše veličanstvo. Nikako na to nisam mislio!” - branio se Pašić.
“Izgovarate se nekakvom izmišljenom okolinom kad hoćete da mi uskratite prerogative koji mi pripadaju, pozivate se na moju rđavu okolinu kad me kritikujete, prikriveno, naravno, jer javno ne smete, a i kad biste se usudili, ne bih vam dopustio, sigurno, pošto znam šta radim!
Znam vrlo dobro šta radim, ali pređimo na suštinska pitanja. Vreme protiče. Imam još primanja domaćih i stranih ličnosti.
Pozvao sam vas ovako da zamolim za pomoć. Rekoh maločas da nam preti haos, unutrašnje prilike su sve gore, a i spoljašnje nam ne idu naruku!
Dakle, tu smo, šta vi predlažete to me interesuje, a o mojim rđavim savetnicima iz najbliže okoline drugom ćemo prilikom razgovarati, kad budemo imali više vremena.”
Pašić je ćutao. Činilo se da je uvređen. Hoće li sad izbaciti onu istu pretnju koju je javno izrekao, kada je posle povratka sa mirovne konferencije obećao da zauvek napušta politiku?
Ne, sad mu to i ne pada na pamet. Sad brani svoju čast, jer ko izgubi vlast, gubi i čast! Tako je to u našoj državi od vajkada.
(Nastaviće se)