NIKOLA Pašić je u salonu svoje kuće rado i pod starost razgledao geografske karte. Bio je izvanredan kartograf i poznavalac cele srpske teritorije. U stvari, u Srbiji nije bilo rečice koju nije pregazio, niti brda na koje se nije popeo. Negotin, Timok, davni divni dani mladosti. Zlatonosni Pek. Kučevo. Bio je svuda, poznavao mnogo ljudi, ali nije živeo u uljuljkanoj iluziji da ga svi vole.
Nešto ga je gušilo. Ostavi novine i priđe prozoru.
Pred oči mu iskrsnu kraljeva figura. Aleksandar je bio srednjeg rasta, po visini se gotovo nisu razlikovali, ali godine su malo pogrbile i smanjile Pašića. Kralj je prilično tanak, valjda zbog toga što je malo i slabo jeo, mučen čirom u želucu. Bolest ne ferma ni krunisane glave. Najmarkantniji je onaj njegov, karađorđevski snažan nos ispod kojeg su čvrsto stegnute usne. Ne uspeva da hladan izraz zamaskira tankim brčićima. Rano je počeo da sedi. Na zvaničnim mestima sklopi ruke na balčaku sablje i mirno posmatra i sluša. Valjda ga muči bol u stomaku, pa se često naslanja na sablju. Može dugo da izdrži u tom nepomičnom, pretećem stavu. Uvek je preplanuo, iako ne odlazi na more, milije su mu Niška Banja i Banja Koviljača. Voli šume i planine, more razdražuje njegove tanke nerve. Prek je i teško kontroliše sebe, kad ga zahvati bes. Tuče, vređa, psuje. Često je u svađi sa kraljicom, dobroćudnom Minjon.
Pašić oseti tihu glavobolju. Ta strašna Karađorđeva krv teče kraljevim žilama. Zašto je narodu i državi potreban kralj, kad može naći među običnim smrtnicima onoga ko će ga najbolje voditi?
Zahvati ga isto žalostivno osećanje kao ono letos.

Zbogom ljubavi

NEGDE blizu je sevnulo, pa zagrmelo, a malo zatim počela je kiša. Pružio je ruke, kao da ne veruje tom dobro poznatom vlažnom šumu i pošto je nakvasio dlanove, obrisao je vrelo čelo. Osetio je kako mu je laknulo i shvatio po lišću i korenju da u prirodi sve bruji od radosti.
Najednom su mu tad grunule suze. Nije mogao nikako da ih sakrije. Dara je primetila uplakanog oca i upitala:
„Tata, zašto plačeš?“
„Radujem se kiši!“
Sada mu se opet plakalo, ali ne zbog kiše.
Pašić je ponovo dohvatio novine. Čitao je o jednom čudnom samoubistvu.
Žandar Sava Čupurdija pucao je istovremeno u sebe iz puške i pištolja. Sve se to odigralo u kupeu putničkog vagona. Čupurdija je dežurao na beogradskoj železničkoj stanici i kada bi se zamorio od hodanja, popeo bi se u neki vagon da se odmori. Tu je i doneo sudbonosnu odluku: kundak žandarskog karabina upro je u sedište, a grudima se naslonio na usta cevi. Desnom rukom je prineo revolver slepoočnici. Istog trena je povukao oroz na pištolju i okidač na karabinu i zadobio dve smrtonosne rane. Hitac iz puške mu je razbio grudni koš, a tane prošlo pored samog srca. Revolversko zrno mu je probilo lobanju i zaustavilo se u sivoj masi velikog mozga.
Čupurdijin komandir nije znao nikakav osobit razlog za ovakav tragičan korak jednog rasnog žandara. Doduše, Sava je bio prgav i ponekad bi se sukobio sa nekim starešinom, ali je ipak u službi dogurao do kaplara, što svedoči da su vrline pretegle. Bio je bistar i hitar, mogao je učenjem i primernom službom da dogura do narednika.
Ni u ostavljenom pismu nije bilo jasno zašto se Sava Čupurdija ovako osvetio samom sebi. Pominje da se ubija zbog muke. Koje - nije rekao. Ni njegovo oproštajno pismo nije bilo bez one velike rečenice: „Zbogom ljubavi!“ Molio je neku Katicu iz Sarajevske ulice da ne plače za njim. Tako je moralo biti. Kada su pronašli lepuškastu Katicu i rekli joj šta se odigralo, ona je briznula u grčevit plač i smiriti se nikako nije mogla. I za nju je ovo samoubistvo bilo zagonetno kao i za sve ostale. Trebalo je tog dana, prema dogovoru, uveče da gledaju u bioskopu Šarla, a posle da odu u pivnicu na ćevapčiće. A Sava se ubio.

Klub na udaru

U PODNE stiže Rada sa naštampanom odbranom svoga advokata.
Dakle, Dragiša Stojadinović zet Ljube Jovanovića, koga je Pašić izbacio iz stranke tužio je Radomira Pašića što ga je u „Beogradskim novostima“ nazvao ucenjivačem i lažovom.
Pašić je prelistavao knjižicu pročitavajući uglavnom dobro poznate mu činjenice oko sukoba između svog sina i visokog činovnika. Malo je bilo verovatno da je Dragiša upao u Radin stan i pred njegovim najboljim prijateljima, koji su se tu slučajno zatekli, uzviknuo: „Ako vi, u roku od 24 sata, ne isplatite gospođi Milin dva i po miliona dinara po poslu Škoda, ona će vas napasti preko novina i izneti ne samo tu stvar, već i sve ostale naše afere pred Radikalni klub, a to će pogoditi ne samo vas, već i vašeg oca i celu Radikalnu partiju.“ Takve se stvari ne govore pred svedocima.
Rada se nasmešio: „Dva i po miliona, odakle?“ Dragiša je zalupio vratima, a posle dva dana šalje novu poruku preko glasnika: „Poručite gospodinu Pašiću da ću ja, ako on ne isplati gospođi Milin dva i po miliona dinara, kao njen punomoćnik ovu stvar predati jednom demokratskom advokatu, koji će to partijski iskoristiti. Ja ću, pak, pred Skupštinu, Radikalni klub i javnost izneti sve afere Rade Pašića!“
Takvo ponašanje jednog visokog državnog činovnika, inspektora Ministarstva trgovine i industrije, advokat kvalifikuje kao krivično delo prinude i iz odbrane prelazi u napad predlažući sudu da goni tužitelja, a ne tuženoga.

SMEJANJE I PLAKANJE
TE 1926. godine u „Kolarcu“ se davao film „Šeikov sin“ sa Rudolfom Valentinom u glavnoj ulozi. Pašić nije voleo žive slike.
„Danas u bioskopu ‘Korzo’ Šarlo Šaplin i Harols Lojd! Umoljava se poštovana publika ko ima slabe živce da se poštedi ovog čuda od smeha: sa jednim se okom smeješ, a sa drugim plačeš.“
Roman u nastavcima: „Crna lala“ od Aleksandra Dime.
(Nastaviće se)