ONOG istog dana kada su Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, u jednoj od sala vojnog hotela vazduhoplovne baze “Rajt Paterson”, potpisali dejtonski mirovni sporazum, a šef američke diplomatije Voren Kristofer ga “overio”, neumorni i sveprisutni mirovni mešetar Ričard Holbruk, rekao je, u prolazu, novinarima da je Amerika uspela da “ukroti rat na Balkanu”, a onda je dodao, kao da se nečega prisetio:
“Sada još treba ukloniti Karadžića...”
Karadžić tada nije bio u Dejtonu. Delegaciju bosanskih Srba predvodio je Momčilo Krajišnik, ali ona nije pregovorala, niti se i o čemu pitala. U ime njihove strane pregovarao je i odlučivao Milošević. Karadžić je već bio skrajnut.
Možda je baš u tim trenucima i počela drama “najtraženijeg evropskog begunca”, koja će potrajati punih 13 godina, mada na njen kraj zavesa još nije spuštena.
Stvari su tada za Karadžića krenule neumitnom putanjom. Nju su crtali i kreirali Amerikanci. On je 26. juna 1996. godine na Palama potpisao i pečatom overio akt kojim za predsednika Republike Srpske, dakle, za svog naslednika, imenuje Biljanu Plavšić, s tim da ona dužnost preuzme 30. juna te iste godine.
Amerikanci i visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini Karl Bilt su odahnuli.
Obruč je onda počeo da se steže oko Karadžića, koji se još batrgao, preteći da će ako nastave da ga pritiskaju izaći na izbore i “opet pobediti”.
Bilo je kasno za sve. Američki Vrhovni sud je tog istog meseca na zahtev Muslimanki iz Bosne, presudio, i to jednoglasno, da se Karadžiću za ratne zločine može suditi i pred američkim sudovima! Kad Amerika nešto naumi, sve je moguće.
Optužnica iz Haga protiv Karadžića sve je više dobijala na snazi, mada će se godinama voditi polemike i lomiti koplja oko toga da li je Vašington zaista želeo da se Karadžić pojavi na sudu. On sam je o tome govorio u jednom od svojih poslednjih intervjua. Dao ga je austrijskom nedeljniku “Njuz”, u junu 1997:
“Možda je za međunarodnu zajednicu bolje da me ubiju nego da me izvedu pred sud. U slučaju da se nađem pred sudom, mogao bih nekoj gospodi napraviti velike probleme. No, ja sam spreman da idem na sud za ratne zločine, ali samo pod uslovom da tamo budu i Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. U tom slučaju bio bih spreman da odmah idem u Hag i da tamo odgovorim na sva pitanja koja mi se postave.”
Trebalo je da prođe 11 godina, pa da Karadžić stigne pred taj sud, ali bez Tuđmana i Izetbegovića, koji su u međuvremenu otišli bogu na ispovest. Optužnica protiv njih nikada nije podignuta.
Negde u to vreme, kada će Karadžić početi da se povlači u ilegalu i da stiče oreol “neuhvatljivog begunca”, on je još jednom upozorio međunarodnu zajednicu i NATO: “Za moje hapšenje”, rekao je Karadžić u tim prvim godinama povlačenja, “nisu dovoljne snage NATO-a koje se trenutno nalaze u Bosni. Njima će trebati mnogo više ljudi nego što ih sada imaju, jer oni sami znaju da je moje obezbeđenje dobro obučeno.”
Da li je Karadžić blefirao ili ne, to samo on zna, ali je jasno poručio ljudima iz NATO-a da se okanu njegovog hapšenja. Rekao je: “Prvo, ne možete me uhapsiti. Drugo, možete izginuti, to je jasno kao dan”.
Tada je i krenula “igranka” oko potrage i hapšenja Karadžića. Zapadni, a i balkanski mediji, maštovito su pleli mapu Karadžićevog kretanja, a zapadna vojna alijansa i njene obaveštajne službe su povremenim i uvek neuspelim akcijama hvatanja Karadžića, veoma uspešno gradile mit “neuhvatljivog begunca”. Tome su doprinosile i brzoplete, i naivne izjave političara i haških zvaničnika, ističući da je “pitanje dana” kada će Karadžić i Mladić biti uhapšeni i dovedeni u Hag.
Svemu tome davala je određeni pečat i ona američka kaubojska poternica preko koje je - svakom onom ko pomogne da se Karadžić uhvati i izruči Hagu - nuđeno pet miliona dolara. To je u gudure Bosne dovelo razne pustolove, profesionalne “lovce na glave”.
Oko skrivanja Radovana Karadžića, koji je posle 1997. sve dublje tonuo u ilegalu, plele su se svakakve verzije. Dejvid Liki, komandant Eufora, izjavio je da Karadžić na svoje skrivanje i obezbeđenje “troši desetine miliona maraka koje je opljačkao dok je bio na vlasti”. Bilo je tvrdnji da Karadžića čuva nekoliko stotina “vernih specijalaca”, da je mozak njegovog obezbeđenja njegov ratni drug general Tolimir, da ga štiti mreža jataka u kojoj su i pravoslavni kaluđeri i popovi.
U međuvremenu, radilo se na tri fronta. Zapadne obaveštajne službe plele su mrežu oko najčuvenijeg haškog begunca, njihove diplomatske kolege pokušavale su da se sa njima dogovaraju, a vojnici NATO-a su “uigravali” i isprobavali razne vojne operacije hapšenja Karadžića.
Francuska diplomatija, koja se borila za prestiž s Amerikancima, nudila je Karadžiću dva predloga za dogovor. Prvi da se preda i da mu se sudi, da kaznu izdržava u Francuskoj i da izađe na slobodu posle deset godina. Drugi, da “nestane” zauvek, s tim što bi se saopštilo da je nastradao u nekom vatrenom obračunu. U trenutku kada je taj dogovor bio blizu kraja, Karadžić dobija dojavu da mu je život ugrožen i sve pada u vodu. Ima tvrdnji da su taj dogovor minirali Amerikanci, kojima nije nikako odgovaralo da Karadžić ide u Hag, što opet upućuje na njegove tvrdnje da je sa Vašingtonom imao dogovor da se povuče, a da ga zauzvrat neće dirati.
Možda u tome treba tražiti objašnjenje i za neuspeh onih spektakularnih i jalovih vojnih akcija koje su NATO trupe iz sastava mirovnih snaga u Bosni, ali uz podršku specijalaca iz Velike Britanije i američkih baza u Nemačkoj, preduzimale na Palama i na planinama na granici između Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Ličilo je da ga traže da ga ne nađu.
Tako 2001. godine Francuzi pokušavaju da ga uhvate u jednom selu blizu Foče, gde je Karadžić navodno trebalo da se sretne sa svojom suprugom Ljiljanom. To su im dojavila dvojica Karadžićevih pratilaca. Akcija je propala, jer je dojava bila nameštaljka.
U februaru 2002. godine Amerikanci izvode spektakularni “desant na Čelebić”. Defiluju vojnici pod ratnom opremom, grme helikopteri, zuje radio-stanice, ali se akcija završava totalnim neuspehom. “Uhvatili čist vazduh”, napisao je u naslovu jedan beogradski list.
U aprilu 2004. godine, tajnim službama Sfora poznato je da se Karadžić krije na Palama u kući sveštenika Starovlaha. Vojna operacija je izvedena spektakularno i brutalno, sveštenik Starovlah i njegov sin su osakaćeni od batina, kuća je demolirana, meštani su prestravljeni, ali od hapšenja Karadžića ni ovog puta nije ispalo ništa.
Krajem te godine zapadne obaveštajne službe i vojni štabovi odlučuju da menjaju taktiku: da umesto nasilnih i desantnih vojnih akcija za Karadžićem, počnu da jure njegove jatake, da uništavaju i izoluju njegovu logistiku i da ga tako, kao ribu koja ostane bez vode, “isteraju na suvo”.
U tim godinama, kako će se tek sada pokazati, Karadžić i nije bio u planinama, niti se skrivao po pećinama i usamljenim manastirima. On je očigledno shvatio da ovo nije vreme za hajdučiju i zemunice na Romaniji.
No, svejedno, NATO ga je i dalje tražio po Bosni, usmeravajući svoja dejstva i pritiske na porodicu Karadžić. Radovanovoj ženi i deci na Palama i njegovoj majci i bratu u Nikšiću, stizale su okrutne poruke da će im život biti sve teži ako se begunac ne preda. Te pretnje nisu bile samo verbalne. Malo-malo, pa su vojnici NATO-a upadali u kuću Karadžića na Palama, vršili brutalne pretrese, hapsili Radovanovog sina Sašu, oduzimali dokumente i kompjutere, blokirali bankovne račune, oduzimali lična dokumenta.
U takvoj situaciji oglasila se prilično iznenadnom izjavom Radovanova supruga Ljiljana Zelen-Karadžić. Bilo je to 28. jula 2005. godine. Javila se, preko TV kanala američke novinske agencije AP, tražeći od Radovana da se preda.
“Ovo je poruka mom suprugu Radovanu Karadžiću”, rekla je Ljiljana Zelen. “Moram da ti se obratim ovim putem, jer drugi način ne postoji. Naša porodica je pod stalnim pritiskom sa svih strana, ugroženi smo i životno i egzistencijalno.
Živimo u atmosferi stalne brige, bola i patnje. Zato sam između lojalnosti prema tebi i deci i unucima, morala da izaberem i
- izabrala sam. Bolno mi je i teško da te zamolim, a ipak te molim svim svojim srcem i dušom, da se predaš. To će biti žrtvovanje za nas, za našu porodicu.
U nadi da si živ i da odlučuješ svojom voljom, molim te da doneseš odluku i učiniš to radi nas. Iz sve svoje bespomoćnosti, sve svoje nemoći, jedino što mogu da učinim jeste to - ja te molim.”
Ova izjava imala je snažan odjek i različite reakcije. Najvatrenije simpatizere Karadžića koji su javno tvrdili da se on živ neće predati, ona je iznenadila i razočarala. Iz Vašingtona i drugih zapadnih centara reagovali su sasvim drugačije:
- To je hrabra izjava. Divimo se hrabrosti gospođe Karadžić da uputi svom suprugu poziv koji je ispravan i neophodan i za Karadžićevu porodicu i za celu Bosnu
- rekao je portparol Stejt departmenta Son Makormak.
Slično je reagovalo i rukovodstvo Republike Srpske:
- Radovan Karadžić mora da se preda, a ako se ne preda mora biti uhapšen - rekao je bivši predsednik Republike Srpske Dragan Čavić. On je istakao da se porodica Karadžić pod velikim pritiscima odlučila na ovakav korak.
Ljiljana Zelen-Karadžić je taj poziv svom mužu na predaju ponovila još jednom, dve godine kasnije, ali odgovora nije bilo.
- Nema nikakve reakcije od njega - rekla je u jesen 2007. godine. - Nije reagovao ni na moj poziv, ni na smrt majke Jovanke, ni na hapšenje sina Saše u Bijeljini, Banjaluci i Beogradu, ni na operaciju našeg unuka.
Dvanaestogodišnje skrivanje i bežanje Radovana Karadžića završeno je 21. jula, u autobusu za Batajnicu.

U DRUŠTVU MONAHA
U MORU spekulacija o tome gde se Karadžić krije, pažnju je na sebe skrenula reporterka londonskog ”Gardijana” Megi O’Kejn. Ona ga je ”otkrila” u regionu Foče, Višegrada, Čajnića i Rudog.
- Tu je njegovo kraljevstvo - napisala je. - Nije retkost videti ga kako na potezu između Rudog, Foče i Čajniča, projezdi u svojoj staroj narandžastoj ”zastavi”, ili ponekad u vojnom džipu.
Britanska novinarka dalje otkriva da Karadžić boravi u planinama pomenutog regiona, da se maltene ne krije, da mu ”utočište pruža Srpska pravoslavna crkva, kao što je to nekada činila Katolička crkva sa nacističkim beguncima u Južnoj Americi.”
Reporterka ”Gardijana” otkriva da je jedno od skrovišta Karadžića ”granitna crkva iz 19. veka koja se nalazi u selu Rudo. Povremeno se može videti i u društvu monaha manastira Pive, a ponekada se pojavi i u crkvi u Čajniču, na samoj granici sa Crnom Gorom.”

PROPAO U ZEMLJU
LANSIRANE su razne verzije o tome gde se krije. U gudurama i pećinama bosanskih i crnogorskih planina - tvrdili su jedni. Nije nego je u Ostrogu, ili nekom drugom manastiru, prerušen u monaha, zaštićen od sveštenika - kazivali su drugi. Sklonio se na Svetu goru, u Hilandar - pisali su “dobro obavešteni” novinari. Ne, otišao je u Rusiju, Belorusiju, a možda i u Grčku...

(KRAJ)