Prvi susret Ričarda Holbruka i Slobodana Miloševića, 17. jula 1996. u Beogradu, završio se neuspešno. Amerikanac je otišao, ali se vratio sutradan. Milošević je pozvao dvojicu srpskih zvaničnika iz Bosne, Momčila Krajišnika i Aleksu Buhu. Pregovori su trajali deset sati. Sporazum koji je ponudio američki izaslanik zahtevao je uklanjanje Karadžića sa predsedničkog položaja srpskog entiteta u Bosni i iz "nacionalističke partije koja je na vlasti". Holbruk je, takođe, zahtevao odlazak Radovana Karadžića iz Bosne. "Zašto ga ne pošaljete kod njegove majke ili brata švercera u rodno selo u Crnoj Gori?" pitao je Holbruk.
Od prisutnih, međutim, niko nije bio u stanju da zahteva od Karadžića da na takav način zbriše iz RS.

AMERIKA DALA REČ

"Radovan Karadžić", piše Artmanova, "ne želi da napusti ni Bosnu ni rukovođenje partijom. Ovaj ratni zločinac razmatra ponuđene predloge putem faksa ili telefona na Palama. Ne pristaje, nikako. Realna je, međutim, opasnost da njegova nacionalistička partija bude zabranjena i raspuštena. Konačno je nađeno rešenje i - sklopljen sporazum. Milošević šalje šefa svoje tajne službe Jovicu Stanišića hitno, helikopterom, na Pale da dobije potpis od Karadžića. Snage NATO dočekuju Stanišića i prate ga do kuće optuženog, koji potpisuje dokument."
Stanišić se iste večeri vraća u Beograd, a Holbruk, sutradan, saziva konferenciju za novinare. Pred TV kamerama on maše papirom koji je potpisao Karadžić i kaže: "Od danas, Radovan Karadžić više nije predsednik Republike Srpske, povlači se sa svog položaja i odustaje od svih svojih ovlašćenja.
Gospodin Karadžić, takođe, prihvata da odmah i definitivno prestane sa svim političkim aktivnostima. Neće se pojavljivati u javnosti, na radiju ili TV, i neće ni na koji način učestvovati u izborima. On savršeno dobro zna da je potpisao kraj svoje političke karijere.
Počev od danas, Karadžić se odrekao položaja predsednika SDS i svih funkcija, ovlašćenja i odgovornosti koje iz toga proističu."
Karadžićevo višegodišnje bežanje i skrivanje samo će pothranjivati sumnje u vezi sa obećanjima datim u Dejtonu ili kompenzacijama datih samom Karadžiću u zamenu za sporazum od 18. jula 1996. godine. Javnost će posle toga govoriti o tajnom paktu između Karadžića i Holbruka, kojim se, navodno, garantuje da mu ne preti nikakva kazna. Karadžić i njegova porodica će neprestano tvrditi da sporazum postoji, misleći pri tom više na džentlmenski sporazum, na datu reč, nego na neki pisani i parafirani dogovor.

MLADIĆ U BEOGRADU

Odlukom od 9. jula 1997. u Madridu članice NATO dopuštaju trupama u Bosni da započnu prva hapšenja. O tome postoji protokol između Glavnog štaba NATO i Haškog tužilaštva. Na osnovu mandata Tribunala, britanske trupe kreću 10. juna 1997. u prvu akciju. U toj operaciji gine Simo Drljača. Uhapšen je Milan Kovačević, optužen za genocid.
General Ratko Mladić je u međuvremenu napustio Bosnu i Hercegovinu. Baš onog dana kada je NATO dobio naloge Tribunala za nova hapšenja - 17. marta 1997. Mladić nestaje iz svog glavnog štaba u Crnoj Rijeci, nedaleko od Han Pijeska, (američki sektor) i odlazi u Beograd.
Najodaniji članovi jedinice zadužene za njegovu ličnu bezbednost kreću s njim. Mladić će samo povremeno dolaziti u Bosnu, nakratko. Jednom je posetio porodicu u rodnom Kalinoviku, drugi put prisustvovao sahrani svog brata Milivoja (24. jun 2001), što neće dovesti ni do kakvih operacija snaga NATO.
KARADžIĆ je marta 1997. obavešten o zadacima koalicije "Amber star" ("Ćilibarska zvezda"). Jedan francuski oficir mu saopštava detalje u vezi s tim. Posle raspoređivanja snaga NATO francuska vojna obaveštajna služba odlučuje da iskoristi ovaj "zlatni rudnik". Gurmelon će se redovno sastajati s Karadžićem na Palama sa ciljem da ga ubedi da se preda pravdi. Amerikanci koji nadziru francuskog oficira znaju za to. Postavljaju mu zamku upravo onog dana kada pokušava da navede Radovana da se preda francuskim vojnicima. Amerikanci žele da od Francuza preuzmu inicijativu u pregovorima sa Karadžićem.
Izbori 1996. su osigurali drugi mandat Klintonu. Vašington je počeo da se znatno više angažuje u BiH. Ukoliko Karadžić jednog dana odluči da ode u Hag, oni žele da imaju glavnu reč u pregovorima. Prisustvo Gurmelona, međutim, smeta Amerikancima, pogotovu što je Karadžić aktivan, čak daje filmski intervju, snimljen januara 1997. na Palama. U tom intervjuu on izjavljuje:
"Prestonica Holandije neće imati privilegije da mi bude domaćin. Ričard Holbruk mi je predložio kompromis - da se povučem u anonimnost u zamenu za zaštitu od Tribunala u Hagu. Ja sam svoj deo dogovora poštovao, a do sada su to činili i Amerikanci."

PONUDE OLBRAJTOVE

U Parizu 27. maja 1997. lideri Severnoatlantskog saveza potpisuju sporazum između NATO i Rusije, u prisustvu Borisa Jeljcina. Žak Širak, Bil Klinton, Helmut Kol i Toni Bler razgovaraju u Jelisejskoj palati. Širak nije zaboravio kako su dva francuska pilota kao srpski taoci vraćena u veoma lošem stanju.
Mladić je pobegao u Beograd, ali je Karadžić još bio na Palama. Svi znaju gde se on nalazi. Došao je trenutak da se on uhapsi. Klinton podstiče Francuze da sami izvedu operaciju. Širak odbija da njegovi vojnici sami dejstvuju. Traži američko učešće i saglasan je da američki vojnici operišu u francuskom sektoru kako bi uhapsili Karadžića. Klinton okleva zbog opasnosti po vojnike i ističe da ova operacija ne sme da bude pokrenuta, a da se o tome ne obaveste Rusi.
Žak Širak je protiv toga: Moskva se do tada energično suprotstavlja hapšenju Radovana Karadžića i požuriće da upozori begunca. Klinton insistira, uz podršku Tonija Blera, i Širak na kraju popušta. Tokom susreta u Jelisejskoj palati 20. februara 2000. godine, Širak poverava Karli del Ponte: "Karadžić nije uhapšen zbog protivljenja Rusa. Jeljcin mi je kazao: 'Karadžić zna previše stvari o Miloševiću', i obavestio me da će poslati avion da ga izvede iz Bosne ukoliko to bude potrebno, ali da nikada neće dopustiti da Radovan Karadžić bude uhapšen."
Madlen Olbrajt, šef američke diplomatije, koja je pratila Bila Klintona na putu u Pariz, tokom narednih nekoliko dana započinje posetu Balkanu. Olbrajtova se 31. maja sastaje sa predsednicom srpskog entiteta Biljanom Plavšić, od koje traži da ubedi Karadžića da napusti Bosnu i da ode na neko udaljeno mesto, što bi predstavljalo alternativu procesu pred Tribunalom. Neki tvrde da je ona predložila Indiju, Srbiju i Crnu Goru, Južnu Afriku, neku od zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ili čak Grčku.
Biljana Plavšić sutradan odlazi na Pale. Karadžić joj se podsmeva da slepo sluša Amerikance, optužuje je da je izdala srpsku stvar i isključuje iz stranke.
Početkom avgusta 1997. Karadžić na Palama daje intervju minhenskom listu "Zidojče cajtung", u kojem kaže da je spreman da se preda pravdi pod uslovom da mu sude bosanski Srbi. Razgovor je objavljen 8. avgusta, onoga dana kada Holbruk stiže u Beograd. Karadžić predstavlja smetnju miru. On i njegov klan nastoje da učine beznačajnim one koji u taboru bosanskih Srba podržavaju reforme, što nije dobro po nove parlamentarne izbore koji treba da budu održani sredinom oktobra.
Što se Vašingtona tiče, Karadžić treba definitivno da bude neutralisan.

SPORAZUM NA UVO

ISTRAŽNIM organima Srbije Radovan Karadžić je potvrdio da je postojao sporazum između njega i Ričarda Holbruka, ali da Slobodan Milošević nije hteo da ga potpiše.
U prisustvu Momčila Krajišnika i Alekse Buhe, Karadžić se, kako je izjavio istražnim organima, sastao sa Holbrukom. Postignut je dogovor da se on povuče sa svih funkcija i iz javnog života, a da za uzvrat neće biti gonjen pred Međunarodnim tribunalom.
"Holbruk mi je kazao da to nije sporazum sa njim, niti sa predsednikom Klintonom, već da iza njega stoje Sjedinjene Države. Načinjen je i pisani sporazum, na koji je osim mene i Holbruka trebalo da stavi potpis i Slobodan Milošević", glasi Karadžićeva izjava data u Specijalnom sudu u Beogradu.
Poslat je sporazum Miloševiću na potpis, ali ga on nikada nije vratio. Docnije je, po rečima Karadžića, kazao: "Šta će ti potpisi, Radovane, kada ti garancija daje najveće svetska sila."
Postojanje dogovora sa Holbrukom, najnoviji zatočenik haškog kazamata potvrdio je i pred sudijama u Tribunalu.      


ARTMAN: DOKUMENT POSTOJAO
Tvrdnjama Florens Artman i Muhameda Šaćirbegovića o tajnom dogovoru Klintonove administracije i Radovana Karadžića pridružio se i Vlada Nadeždin, šef kabineta Milana Milutinovića, ministra spoljnih poslova Srbije i člana delegacije SR Jugoslavije na mirovnim pregovorima u Dejtonu. "Istina je da je takav dokument postojao", kaže Nadeždin, "ali ne znam gde je, jer su mnoga poverljiva dokumenta nestala. Sporazum je sačinjen u pet-šest tačaka, a najbitnija je ona kojom se garantuje da Haški tribunal nije nadležan za Radovana Karadžića. Za uzvrat, Karadžić je trebalo da se povuče iz javnog i političkog života".


HOLBRUK: ODVRATNA LAŽ
RiČČard Holbruk se nije oglašavao sve dok nije odštampana knjiga "Mir i pravda" bivše portparolke Haškog tužilaštva Florens Artman, u kojoj ona piše o tajnom sporazumu Karadžić-Holbruk, kojim se lideru bosanskih Srba garantuje izuzeće od Međunarodnog tribunala kao ustupak za neopozivo povlačenje sa svih političkih funkcija u Republici Srpskoj.
"To je jedna odvratna laž. Neverovatno je da neko u svetu još veruje jednom ratnom zločincu, a ne Sjedinjenim Državama i ljudima koji su doneli mir na Balkanu. U proteklih desetak godina naslušao sam se ovih tvrdnji i više se neću osvrtati na njih i odgovarati", poručio je Holbruk.
(Nastaviće se)