SVE do blokade na Drini, leta 1994, ozbiljnijih nesporazuma između Radovana Karadžića, vođe bosanskih Srba, i Slobodana Miloševića, vođe svih Srba nije bilo, ako se izuzme potpis na Vens-Ovenov plan u Atini, a potom njegov ekspresni opoziv na Palama.
Milošević je u Atini tog 2. maja 1993. godine, uz svesrdnu potporu domaćina Micotakisa, pritiskao Karadžića da parafira ponuđeno mirovno rešenje bosanske krize, koliko zbog zaustavljanja daljeg prolivanja krvi, toliko zbog obećanja u obliku skidanja sankcija SR Jugoslaviji.
Granice novih mapa, po Vens-Ovenovom planu, međutim, išle su preko srpskih teritorija u BiH. Kako parafirati takav plan i sačuvati i obraz i glavu? Karadžić se dugo dvoumio, Micotakis molio, a Milošević galamio i u takvim uslovima predsednik RS je pribegao lukavstvu - potpisao sporazum, uslovno, dabome. Konačnu odluku doneće, dakle, poslanici Skupštine Republike Srpske i, bar tada, izgledalo je da mir nema alternativu.
LaŽna je dilema - prihvatiti Vens-Ovenov plan ili ne - govorio je predsednik RS po dolasku iz Atine u Beograd, odbacujući tezu da sve ono što se događa Srbi u Jugoslaviji plaćaju luksuzom, a Srbi u Bosni glavama.
- Srpski narod u Bosni potpuno je jedinstven. Zapravo, u Atini smo dobili tumačenja na osnovu kojih mi ocenjujemo da li možemo da, nakon uspostavljanja mira, mirnim i političkim sredstvima ostvarimo svoje ciljeve.
Karadžić je potvrdio ono što je Beograd želeo da čuje, da je u glavnom gradu Grčke bilo reči i o ukidanju sankcija SR Jugoslaviji. “Dobio sam obećanja predsednika Micotakisa da će odmah izaći u javnost sa idejom o ukidanju sankcija. I lord Oven je nagovestio ukidanje embarga, kao uostalom i Vitalij Čurkin.” Zapitan da li će se jedinstvo o kome govori potvrditi na Skupštini, sutradan, Karadžić je rekao:
- Pravo da vam kažem, ne znam. Poslanici diskusiju neće shvatiti kao raspravu o jedinstvu, ali ja je tako osećam. Naši poslanici smatraju da će posle Bosne i Srbija doći na red i da će se preko Kosova rat proširiti i sa ove strane Drine. Zato oni ovaj rat doživljavaju kao bitku celog srpskog naroda.
Karadžićev potpis na Vens-Ovenov plan u Atini opozvan je na Palama, jer je plan umesto celovite kompaktne teritorije Srbima nudio rasute enklave. Tako je bosanska ratna drama ulazila u novu, još krvaviju fazu, a od skidanja sankcija Srbiji i Crnoj Gori ostala su samo prazna obećanja, Milošević je za to krivio prekodrinske Srbe časteći ih “epitetima” kao što su “tvrde bosanske glave”, “bosanske bukve, “tvrdoglave mazge”... upućene najpre na Karadžićevu adresu.
Kada je jula 1990. godine stupio na čelo Srpske demokratske stranke, koju je i osnovao, Karadžić je kazao: “Ne želimo da se zbog novog organizovanja države prolije ijedna dečja suza, a kamoli da potekne ijedna kap krvi. Mi želimo mirnu, demokratsku Jugoslaviju, i u njoj isto tako mirnu BiH.” Pola godine docnije, međutim, poručuje da “srpski narod ne treba da se boji građanskog rata. Treba da se pripazi od eventualne Vartolomejske noći, od eventualnog juriša i pokolja za jednu noć. Niti Evropa može podneti građanski rat u Jugoslaviji, niti neko sme udariti na Srbe da vode neki duži građanski rat”.
POSLE atinskog potpisa i paljanskog opoziva potpisa na plan o razrešenju bosanske krize, Karadžić se sve ređe viđao u zdanju na Andrićevom vencu, osim po pozivu, a pozivi Miloševića retko su stizali na Pale. Zahlađenje međusobnih odnosa je bilo evidentno, samo daleko od očiju javnosti. Sledilo je vreme ozbiljnih razmimoilaženja, koje će kulminirati, kao što rekosmo, blokadom na Drini.
Kada su se u bosanskom košmaru pojavili novi nacionalni lideri smenjujući ostatke Brozove nomenklature, srpski vođa u liku Radovana Karadžića smatran je produženom rukom Slobodana Miloševića. Radovan nije negirao kontakte sa Slobom:
- Moj prvi susret sa Miloševićem usledio je tri meseca nakon formiranja naše stranke. Nisam hteo da se pojavim u Srbiji dok ne postanem zvanični predstavnik srpskog naroda u BiH. Nakon toga naši kontakti su postali češći. Međusobno se informišemo i nikad nisam čuo nijedan savet, nalog ili izražavanje neke želje gospodina Miloševića. Slušao sam isključivo njegove napore da razume zbivanja u BiH, posebno zbivanja među Srbima. Jedino sam ja molio gospodina Miloševića da u susretima sa ostalim jugoslovenskim političarima zastupa stanovište Srba u BiH, jer mi zbog prirode BiH, nemamo svog predstavnika. Mada se gospodin Izetbegović trudi da se u njegovim stavovima vide stavovi srpskog naroda u BiH. U tom smislu mi smo dali gospodinu Miloševiću mandat da zastupa Srbe u BiH ukoliko dođe do raspada Jugoslavije. A ako se Jugoslavija očuva, onda dajemo mandat Izetbegoviću - kaže Karadžić i poručio:
- Mi smo poslušnici srpskog naroda, a ne Miloševića. Gospodin Milošević nema nikakvih personalnih želja, on operacionalizuje srpske nacionalne interese u pogledu državnog, a sad i političkog jedinstva.
Pod parolom, smišljenom i lansiranom u Beogradu, da “mir u BiH nema alternativu”, osvanuo je 4. avgust 1994. godine. Da bi Karadžića primorala da sedne za pregovarački sto, Vlada u Beogradu je donela odluku o prekidu odnosa sa Palama, prekid koji je podrazumevao ekonomsku blokadu na Drini. Dok se rukovodstvo RS oporavljalo od šoka, u Beogradu su se ređale optužbe na račun lidera bosanskih Srba. Predsednik SRJ Zoran Lilić optužio je Karadžića podužom listom nedela i zlodela, premijer Srbije Mirko Marjanović je progovorio o velikoj pomoći koja je iz Srbije išla sunarodnicima s one strane Drine... Samo se Milošević nije javno oglašavao.
KaradžiĆev pokušaj inicijative o ujedinjenu svih Srba doveden je u pitanje već na prvom koraku, u Kninu, gde je pozvao rukovodstvo Krajine na ujedinjenje dve prekodrinske srpske zemlje. Martić, brifovan iz Beograda, uzpozorio je da bi to moglo da znači napuštanje Vens-Ovenovog plana, što bi dobro došlo Hrvatskoj kao izgovor da krene na Knin.
Iz bojazni da se ne iritira međunarodna zajednica, ideja o ujedinjenju svesrpskih zemalja stidljivo je pominjana u Beogradu. Sve što je išlo prema nacionalnoj konsolidaciji srpskog naroda na prostorima bivše federalne zajednice vezivano je za Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti. Ni vreme ni okolnosti Karadžiću nisu išli u prilog, te je on posle pada Krajine i reka izbeglica koje su krenule put Srbije, bežeći od ljutih Tuđmanovih bojovnika, odlučio da se javno, pismom, obrati Slobodanu Miloševiću, a pismo koje objavljujemo integralno svedoči da vreme razumevanja, saradnje i zajedničke brige nad sudbinom srpstva definitivno pripada prošlosti.     

MILOŠEVIĆ OPET PRAVI
ODLUKA Slobodana Miloševića da ne prizna Bosnu i Hercegovinu u zamenu za suspenziju sankcija obradovala je Radovana Karadžića, predsednika Republike Srpske.
- Hvala bogu da je predsednik Milošević u tom trenutku bio onaj stari... Ovoga puta on je postupio ispravno i ako bi odlučio da ponovo bude onaj stari, da ponovo vodi poslove srpskog oslobođenja i ujedinjenja, svi bismo ga podržali - poručio je Karadžić nekoliko meseci pre “Oluje”.

* * * *

PISMO RADOVANA KARADŽIĆA SLOBODANU MILOŠEVIĆU
OKRENULI STE LEĐA SRPSTVU


POŠTOVANI gospodine predsedniče,
U trenucima rušenja jedne srpske države usled varvarske invazije hrvatskih i muslimanskih vojski, u trenucima kada se zatrpavaju grobnice ubijenih Srba i kada kolone sa više od stotinu hiljada Srba traže puteve spasa, dužan sam i pred bogom i pred Srpstvom da vam se obratim.
Gospodine predsedniče, ako je istina da je politika umetnost mogućeg, onda vi do sada niste pokazali veliko umeće. Bilo je moguće sprečiti pad Zapadne Slavonije, ali to iz nerazumljivih razloga nije urađeno. Umesto toga, vaši su mediji i vaše političke marionete okrivile rukovodstvo Republike Srpske. Bilo je, takođe, moguće sprečiti i sadašnju hrvatsku agresiju na Republiku Srpsku Krajinu. Umesto toga vaš režim nudi jalove osude, što se ni u čemu ne razlikuje od ciničnih osuda međunarodne zajednice. Sadašnji trenutak jasno govori da vaše dosadašnje zalaganje za srpske nacionalne interese nije bilo iskreno. Uostalom, bilo je moguće mnogo ranije ostvariti te ciljeve odmah nakon raspada Jugoslavije. Niti su naši neprijatelji bili tako snažni da nam se uspešno suprotstave, niti je međunarodna zajednica imala političku volju i potrebno jedinstvo da nas zaustavi. Međutim, vi ste nakon početne faze buđenja srpskog naroda i uopšte animacije čitavog srpskog bića u odbrani nacionalnih interesa, izneverili sopstvene ideje da svi Srbi treba da žive u jednoj državi. Međutim, vi ste okrenuli leđa Srpstvu. Počeli ste popuštati pred spoljnim pritiscima do mere da se to graniči sa izdajom. Zato vas je Zapad proglasio svojom jedinom nadom.
Imali ste snage, i još je uvek imate, da se oduprete pritiscima i ucenama. Mi znamo da SR Jugoslavija trpi pod sankcijama. Ali vi ne shvatate, ili ne želite da shvatite, da je nastavak režima sankcija jednostavno posledica vaše politike popuštanja međunarodnoj zajednici. Bojim se da ste svesno, ili nesvesno, prepustili Srbe u Republici Srpskoj Krajini ustaškom nožu u nerazumnoj nadi da bi na taj način mogli spasti Jugoslaviju i svoj položaj. Razarali ste srpsku snagu u Republici Srpskoj Krajini političkim igrama i vojskom na koju ste imali neposredan uticaj. Zavaravali ste narod garancijama o političkom rešenju, a sve ste uradili da ljudi poput Mikelića i njemu sličnih, oslabe državu i narod i tako bespomoćne predaju ustašama na nemilost. Isto ste pokušavali uraditi i RS, što uostalom pokazuje i vaše pismo upućeno generalu Mladiću. Takvo delovanje ne doprinosi jedinstvu srpskog naroda koje je posebno u ovom momentu neophodno.
Jugoslavija je potpisala Vensov plan, plan kojim se garantuje bezbednost srpskog naroda u RSK do pronalaženja političkog rešenja. I dok Republika Srpska Krajina sada nestaje pred naletom neonacističke Hrvatske, koja nije prihvatila političko rešenje, tako nestaje i čitav međunarodni kredibilitet Jugoslavije, kao i vaš lični. U zabludi ste ako mislite da Republika Srpska, pod vašim i svetskim embargom, može sopstvenim snagama odbraniti Republiku Srpsku Krajinu. Pozivam vas, dok još nije kasno, da svojim uticajem obezbedite da Vojska Jugoslavije izvrši svoje obaveze prema Republici Srpskoj Krajini, na osnovu Vensovog plana. To, uostalom, od vas očekuje ceo srpski narod. Republika Srpska Krajina se može i mora odbraniti.
Gospodine predsedniče, mi možemo da se razlikujemo u političkim i tehničkim ocenama. Ali, sada se pokušava srušiti zapadni deo Srpstva, a već je prouzrokovana ogromna ljudska tragedija. Ako se ovaj proces ne zaustavi zapadno od Drine, neće se zaustaviti ni na Drini. Vi snosite najveću istorijsku odgovornost za sadašnja dešavanja. Još uvek imate šansu da se uspešno vratite na branik naših nacionalnih interesa. Vi ste nekada uveravali svet da Srbi neće pokleknuti. Verovali su vam tada. Verovaće vam opet.

S poštovanjem,
Radovan Karadžić.

(Nastaviće se)