PREDSEDAVAJUĆI Saveta ministara Evropske zajednice, Danac Jensen, doneo mi je ultimatum Evropske zajednice: ako ne prihvatimo ženevski sporazum koji diktiraju Evropska zajednica i Amerika, predstoji nam potpuna politička i ekonomska izolacija, teža od dosadašnje. Zatvaraju nam i poslednje rupice na logoru u koji su nas zatočili, udvostručujući bodljikavu žicu i straže. Jasno nam kaže Jensen: "Vi ste odgovorni za rat u Bosni i sve njegove nesreće. Čeka vas mračna budućnost". Mračnija, dakle, i od sadašnjice! "Ili će Srbi da žive zajedno sa Muslimanima, ili neće postojati", preti Jensen; tako nam je samo Hitler pretio. Nova evropska demokratija neodoljivo podseća na Hitlerov" novi poredak". Očitao sam političku lekciju tom evropskom ignorantu, severnjački drskom i surovom, i odbio ultimatum.
Beleži Dobrica Ćosić u "Piščevim zapisima" 9. januara 1993. godine i nastavlja:
Održana je sednica Državnog saveta, kome je, pored predstavnika Republike Srpske, prisustvovala i delegacija Srpske Krajine. Raspravljalo se o stavovima za pregovore u Ženevi, nacrtu sporazuma o Bosni i Hercegoni i primeni Vensovog sporazuma u Republici Srpskoj Krajini.

NEMA UNITARNE BOSNE


Bio je to dug i mučan razgovor, u kome su se ispoljile velike razlike između nas iz SR Jugoslavije i vođstva Republike Srpske. Krajišnik je referisao o odlukama njihove skupštine, koje izražavaju principijelnu nesaglasnost sa ženevskim projektima. Srbi odlučno odbijaju da uđu u unitarnu državu Bosnu i Hercegovinu, za čiju samostalnost nisu glasali na Alijinom referendumu, i zahtevaju da se uvaži postojanje srpske države - Republike Srpske, na principu prava naroda na samoopredeljenje koje su iskoristili svi jugoslovenski narodi sem Srba. Oni se zalažu za "složenu državu", koju čine tri samostalne nacionalne zajednice. Odlučno odbijaju cepanje srpskog naroda na provincije prema ponuđenim mapama. Srbi se osećaju pobednicima i nisu spremni na radikalne ustupke i kompromise, koji bi ih odveli u zajedničku državu s Muslimanima i Hrvatima, s kojima su u stravičnom ratu.
Karadžić i Koljević su ubeđeni da su predlozi Vensa i Ovena "provokativno antisrpski", napisani tako da ih Srbi odbiju. Vensovi i Ovenovi predlozi teže stvaranju unitarne države BiH, u kojoj će Srbi izgubiti nacionalni identitet i potpasti pod muslimansku hegemoniju. Radovan je uveren da smo zbog "sitnih koraka" u raspadu Jugoslavije izgubili priliku da stvorimo jedinstvenu državu srpskog naroda. Ako sada prihvatimo ženevske projekte, "bićemo gotovi za narod", "Srbija se neće spasti rata i biće svedena na beogradski pašaluk". Naš je spas, po Radovanovom mišljenju, da se u ovoj istorijskoj krizi ponašamo kao jedinstvena nacija. Založio se za "šokantan čin": proglašenje ujedinjenja Republike Srpske sa Srbijom, Crnom Gorom i Republikom Srpskom Krajinom. Tim činom primorali bismo međunarodne faktore da "promene scenario" rešavanja jugoslovenske krize.
Koljević je odlučno podržao Karadžića, tvrdeći da "povratka u unitarnu Bosnu - nema... To srpski narod u BiH neće da prihvati, bez obzira na to kakve mi ovde odluke budemo doneli". Nikola predlaže "krupan potez" - sazivanje svesrpske skupštine, koja bi donela odluku o ujedinjenju srpskog naroda u jednu državu. Poslednji je čas da ostvarimo nacionalni cilj.

BESNA ATINSKA NOĆ

Novinar Dragoslav Rančić bio je savetnik Dobrice Ćosića, predsednika SR Jugoslavije (od juna 1992. do maja 1993. godine) i u tom svojstvu pratio aktivnosti predsednika države, između ostalog, i oko razrešenja bosanske drame. U knjizi "Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti" Rančić svedoči o kakvim okolnostima je Radovan Karadžić stavio potpis na Vens-Ovenov plan u glavnom gradu Grčke 3. maja 1993:
"Uzbuđenje je vladalo širom sveta i Karadžić je bio u žiži: ili potpis ili smrt", piše Rančić. "Vens i Oven su vršili pritisak preko Micotakisa, ali je glavna rasprava vođena u hotelskom apartmanu, iza zatvorenih vrata, između Ćosića, Miloševića i Bulatovića na jednoj i Karadžića, Krajišnika, Koljevića i Buhe na drugoj strani. Svu noć i sutradan do podne ubeđivan je Karadžić da potpiše plan. Bila je to jedinstvena politička drama".
Krajišnik je, inače, putovao u Atinu u avionu sa Dobricom Ćosićem. U jednom trenutku Rančić je zapitao Krajišnika zašto bosanski Srbi, pod određenim uslovima ne bi prihvatili sporazum(?) na šta je ovaj odgovorio da bi ih pobili njihovi sopstveni vojnici.
Vens, Oven i Stoltenberg su davali takičke ustupke jedan za drugim, u nastojanju da iz Atine odu sa uspehom. Milošević je vikao i psovao da se čulo i u hodniku, a onda je Ćosić bio prinuđen da napravi ključni zaokret; rekao je Karadžiću da će Jugoslavija prestati da pomaže bosanske Srbe, ako on ne potpiše plan.
"Ćosić mi priča", nastavlja Dragoslav Rančić, "da je Micotakis zajedno sa našima vršio pritisak na Karadžića. Raspravljalo se do tri sata ujutro. S vremena na vreme dolazio je i odlazio Čurkin, donoseći poruke i mišljenja Vensa i Ovena i obaveštavajući ih o toku rasprave. Njemu je mnogo stalo da se plan prihvati. Micotakis je, opet, bio toliko zainteresovan da poduhvat uspe, kao da se radilo o Grcima a ne Srbima.

PLAN PAO NA PALAMA

Sutradan je plenarna sednica trebalo da počne u 9, ali je odlagana do podne. Čurkin je saopštio da su Tuđman i Izetbegović spremni da čekaju do 13 sati, a posle toga će otputovati. Tada je drama dostigla vrhunac: bosanske Srbe trebalo je za 45 minuta ubediti u stvari u koje niko nije mogao da ih ubedi cele prethodne noći. Micotakis se "u ringu" dobro nosio sa bosanskim tvrdim glavama koje su fascinirale upornošću i čvrstinom u odbrani integriteta svoje republike.
U 12.40 sati Micotakis je na dokument koji je trebalo potpisati stavio svoje zlatno pero i rekao Karadžiću: "Potpišite mojim perom i uzmite ga za uspomenu".
Karadžić je ćuteći stavio na sto, uporedo svoje pero. Stiskajući slepoočnice zurio je u papir. Krajišnik je rekao Ćosiću: "Predsedniče, recite mi da skočim sa petog sprata i ja ću to odmah učiniti. Ali nas nemojte primoravati da potpišemo ovaj papir". Koljević se, izmučen, povukao u svoju sobu. Milošević je, kao tigar, nervozno kružio oko stola. Karadžić je pognut i nem sa glavom među rukama, i dalje gledao u papir. Onda je u 12.42 sa uzdahom potpisao da uslovno pristaje na Vens-Ovenov plan. Potpisao je svojim perom, a Micotakisu je vratio njegovo.
Iako je jugoslovenska delegacija bila jedinstvena u pristupu i zahtevu da se plan prihvati, shvatio sam da su postojale razlike oko mapa. Ćosić, koji je stalno isticao da je Vens-Ovenov plan samo osnova mirovnog procesa, o mapama je mislio isto što i bosanski Srbi. Milošević i Bulatović su, opet, bili spremni da prihvate mape.
Plenarna sednica u završnici trajala je samo dvadesetak minuta. Karadžić je potpisao saopštenje da potpisuje mirovni plan Vensa i Ovena (devet ustavnih principa, vojni sporazum, mape predloženih provincija i dokument o prelaznom periodu). Međutim, njegovi potpisi, stajalo je u saopštenju, neće važiti ako Skupština Republike Srpske, zakazana za 5. maj, to ne odobri..."
Dva dana docnije te 1993. na Palama je zasedala Skupština Republike Srpske sa samo jednom tačkom dnevnog reda: Vens-Ovenov plan. Plan je jednodušno odbijen, a bosanska drama je ulazila u novi, krvavi čin.

BORBA ZA MIR I RAT
RAT je u Bosni poprimio stravične razmere. Noćas se Sarajevo ruši. Srbi žele da osvoje Sarajevo. Zašto? Čemu to suludo srpsko suprotstavljanje čitavom svetu. To je konačno upropašćivanje srpske stvari. To je nacionalno bezumlje izazvano ustaško-džihadskim zločinima. Moje pismo Radovanu Karadžiću, u kome stoji da se samo politikom mira može doći do rešenja srpskog pitanja u Bosni, nije imalo odgovarajuće dejstvo, piše Dobrica Ćosić u "Piščevim zapisima" 9. maja 1992. godine i nastavlja:
Danas sam razgovarao s Radovanom u Beogradu. On se sa mnom načelno složio, ali je dodao: "S Muslimanima se ne možemo sporazumeti ako ih ne pobedimo". "Ali mi ih ne možemo pobediti, Radovane". "Možemo i moramo. Moramo da se borimo i za mir i za rat. Jednim načinom nećemo postići svoj cilj". Rastali smo se prvi put u nesaglasnosti. Taj izvanredan i darovit čovek, hrabar borac za ujedinjenje srpskog naroda u ovim izuzetno teškim danima ne pokazuje dovoljno uvažavanja realnosti. Nema ni ljudi, ni sredstava, ni vremena da se organizuje. Plaši me razvoj zbivanja u Bosni. Neizvesnsot je velika. Srbi mogu doživeti poraz.

KO ZAPOČINJE RAT
U IZJAVI za štampu, Radovan Karadžić 3. marta 1992. u Sarajevu kaže:
- Ja hoću da budem pošten ovde i neću da optužujem nikoga, mada smo dobili inforamcije da se Muslimani organizovano mobilišu po Sarajevu i kreću prema nekim srpskim naseljima. Mi u Sarajevu imamo jedan broj homogenih naselja, Srba i Muslimana. I mada su Srbi u tim naseljima napravili neke odbrambene formacije i uznemirili se... i pozvali rodbinu iz okoline Sarajeva... ta rodbina je bila spremna da dođe u Sarajevo. I zvali su nas i pitali: "Šta da radimo?" Mi smo rekli da ipak ostanu na pristojnoj distanci od Sarajeva i da se uzdrže od bilo kakvih agresivnih akcija. Čak smo rekli da ako Srbi budu napadnuti, tri-četiri sata ne smeju ni da se hrane. Nek se jasno vidi ko je počeo ovaj građanski rat. Ko počne ovaj građanski rat svesno i namerno, na njega će pasti velika odgovornost.
(Nastaviće se)