LUKA Karadžić, Radovanov mlađi brat, ovako opisuje ratnu odiseju njihovog oca Vuka:
- Otac nam je pričao da u Bosni nikad nije vodio bitke sa partizanima, samo sa ustašama, u stvari najviše sa Muslimanima. Kad je rat bio pri kraju, vratio se u Šavnik. Nije hteo nikud da odstupa. Smatrao je da nema krivice i da ne treba da se sklanja ni pred kim. Njega su partizani priveli na rad u komandu mesta, jer je on bio majstor od svakog zanata, pre svega obućar. Zato im je mnogo značio.
O tome šta se potom dogodilo, Luka kaže:
- Onda je došla Ozna. Moj otac nije imao nikakve krivice, sem što je bio u četnicima, i nije se znalo ko bi mu i zašto sudio. Ali jedne noći, stigoše dvojica naoružanih ljudi na naša vrata. Kažu ocu: „Treba da pođeš s nama u komandu mesta!“ Vuko je odmah naslutio o čemu se radi. Poveli su ga - jedan ide ispred, drugi iza njega. I kako su išli, onaj prvi se naglo izmakao ulevo, a onaj drugi repetirao automat. Bilo je to odmah iznad naše kuće, nema pedeset metara. Tata je to očekivao. Zgrabio je onog iza sebe za ruku, a iz automata se prosuo rafal po tati. Ruka mu je bila spržena a kroz nogu mu je prošlo sijaset gelera.
- Vuko se - priča Luka - skljokao kao da je mrtav. I čuo kako ona dvojica govore. Jedan kaže: „Potrči gore i viči - stoj, stoj, ili pucam! I opali rafal!“ Onaj drugi veli: „Ali nemam bez dva metka!“ „Pa ispali i ta dva!“ Sve su to čule moja majka i strina. Kad su ona dvojica otišla, Vuko je zviznuo i one su otrčale do njega. Na drvene kućne stube stavile su ćebe i donele ga onako krvavog kući...“

Baba dala ime

Jovanka Karadžić kaže: „Taj prvi rafal zahvatio je Vuku butinu i desnu ruku. To je izgledalo kao da su ga testerom testerisali. A Vuko je, u čantri, na kaišu, nosio ognjilo i trud. Njegova je sreća bila da ga je metak zakačio baš tu. Eto, to je što je bio pogan. Ipak ga je Bog spasao!“
Kad je svanulo Vuko je, kaže Luka, napisao pismo nekom Radoviću, koji je tada bio glavni partizanski čovek u Šavniku. Javljao mu je da su prošle noći došli da ga ubiju, ali kako to nisu uspeli da dovrše, on mu poručuje da pošalje nekog drugog da ga dotuče ili leči.
Jovanka je odnela to pismo u Šavnik. Kad je Radonjić video, rekao joj je: „Žao mi je, Jovanka, ali šta ćeš, tako biva. Fala Bogu, Vuko pogibe.“ „Nije poginuo, no ti je pismo poslao“, rekla je Jovanka. Radović je ostao skamenjen. Pročitao je pismo i kazao da će u Petnicu poslati neku medicinsku sestru a Jovanku je oterao rečima: „Šta je tebi trebalo da se udaš u četnike!“
- Cele zime lečila sam Vuka - kaže Jovanka. - Branila da se rane zatvore na kolenu, jer su mu kosti na tom mestu bile razlomljene. Previjala sam ga voštanicom. Istina, i oni iz Šavnika hteli su da ga snesu u grad, kod lekara, da ga gone za Nikšić, ali on je to odbio.
Vuko Karadžić je uhapšen u jesen 1945. Osuđen je na sedam godina robije. Kada se žalio, kazna mu je povećana na 15 godina. U zatvoru je proveo četiri i po godine. Zahvatila ga je neka amnestija.
Ovako o stradanju Vuka Karadžića priča njegova porodica. Da li medalja ima i drugu stranu? Možda, ali o njoj javno niko nije govorio. Jovanka kaže da je „zanela Radovana“ pre Vukovog odlaska u zatvor. Onako noseća, šta sve nije činila da muža izbavi iz rešetaka. Išla od vrata do vrata. Molila, kumila. Kad je došla kod Veljka Radojevića, on je radio u Udbi, odbrusio joj je: „Mučila se, ne mučila, kosti će mu ostati u zatvoru!“ Ali, tako nije bilo.
Vuko je iz apsa izašao, a Radojević ostavio kosti na Golom otoku, kao informbirovac.
Jovanka je 19. juna 1945. godine u Petnici rodila zdravo muško dete. Porodila je njena svekrva Marica. Niko nije bio srećniji od novopečene bake. Svoj čeljadi je objavila: „Anđeli su mi doneli radost - mom sinu Vuku rodio se sin!“ Ona je donela odluku da se njen unuk zove Radovan. Rekla je: „Neka bude na radost celoj porodici!“ Baba Milica je bebu okupala vodom sa izvora rečice Barčice, za koju narod veruje da je čudotvorna.
Radovan je rođen u znaku Blizanaca, sa podznakom u Škorpiji. Astrolozi za Blizance kažu da su dvolični, prevrtljivi, neodgovorni, sa njima se nikad ne zna na čemu si. Politika je polje gde se odlično snalaze. Lako mogu da se nametnu drugima i postignu šta hoće. Da li ova procena zvezdočataca važi i kad je u pitanju bivši predsednik RS?
Jovanka Karadžić ispričala je Ljiljani Bulatović i ovaj detalj vezan za Radovana, „kad je bio odojče od sedam meseci“:
- Od sekiracije bilo mi je uteklo mleko. Valjda i od gladi. Jedne noći nisam imala čime da podojim Radovana, koji se bio zacenio od plača. Imala sam jednu kravu, ali se nije muzla. Ja neuka, ne znam kako da detetu pomognem. Došlo mi je bilo da se zamaknem. Izjutra dođe nam jedna stara žena. Uze mi dete iz ruku, odnese ga do prozora i poče da ga okreće i zagleda. Na kraju mi reče: „Pazite da ovo dete lepo podignete. Ono ima beleg. Ono je na život rođeno. Iz njega će biti veliki čovek.“
Ova starica dala je Jovanki spasonosni savet: „Ako nemaš varenike, imaš skorupa. Napravi malo popare i daj mu s prsta da jede. Onda prokuvaj vodu i napravi čaj od šećera pa to daj da pije. A kada ti se krava oteli, daj mu varenike da pije i da jede sve što vi jedete.“ - Tako mi je spasla dete. Nikad joj to ne mogu zaboraviti. Radovanu sam dala u amanet: „Kad ja umrem, i kad meni na zadušnice budeš palio sveću, uždi i njoj.“
Radovan je imao pet godina i tri meseca kad je Vuko izašao iz zatvora. Tad je prvi put video oca. Njihova porodica uskoro će napustiti Petnicu i otići u Šavnik. Kako Vuko nije mogao da nađe posao, krenuli su u Nikšić. Tu su se nekako skućili vezujući na jedvite jade dan s danom i kraj s krajem. Nosili su „žig četničke porodice“, sa svim posledicama. Porodica se vremenom uvećala za još četvoro dece - Luku, Ivana, Radisava i Ivanku.
- Bog mi je dao dobru i složnu decu - kaže Jovanka. - Pomagali su i vukli jedno drugo. Sve što bi dobili, delili su među sobom. Šta sve nisam činila da ih sa mojim Vukom izvedem na put. Orala sam, kopala, sejala krompir i žito. Prela, tkala, krečila, ribala podove u zgradi sreskog odbora u Šavniku. Kad sam išla da obiđem muža u zatvoru, malog Radovana ostavljala sam nekad kod moje majke, nekad kod jetrve, nekad kod sestre od strica. Usput sam mu pričala, kao odraslom, da će tata brzo doći kući, ako on bude dobar. Ali, njemu nije trebalo mnogo objašnjavati, ni kao detetu. Sve je odmah dobro shvatao. Bio je radoznao. Lakše ga je bilo nositi po ceo dan nego odgovarati na njegova svakojaka pitanja.
Jovanka kaže da je njena porodica „živela tvrd život“. Uostalom, drugog izbora tada nije ni imala. Bilo je važno samo - preživeti.
- Što se tiče hrane - kaže ona - Radovan nikad nije bio probirač. Bio je zadovoljan onim što ima. Ta jaka hrana koju sam mu morala davati kao detetu, pripremala ga je za žestok život. Eto, kada bi došao na raspust ili na odmor, znao bi mi često reći: „Ajde majko, spremi ono jelo što si nekad spremala, da se podsetimo na naše teške dane.“

Put u Sarajevo

Radovan je osnovnu školu završio sa odličnim uspehom. Uvek je želeo da leči ljude. Roditeljima je rekao: „Upisaću se u srednju medicinsku školu u Sarajevu.“ „Ali mi tebe ne možemo tamo školovati“, rekao je otac. „Vas petoro treba izvesti na put. Izaberi ti, Rajo, nešto ovde u Nikšiću. Eto, budi profesor.“ „Šta će mi to“, rekao je Radovan. „Profesor je nekad nešto značio, sad ih ima na sve strane.“
Roditelji su popustili. Radovan je otišao u Sarajevo, upisao se u srednju medicinsku školu i smestio u internat. Imao je 15 godina.
Na pitanje zašto je izabrao baš Sarajevo, Jovanka kaže: „Ne znam. Sudbina ga neka ponela. Možda ne bi bilo svega ovoga da tada nije otišao u taj grad, ali ko zna šta bi drugo bilo.“
Jovanka je u pravu. Sudbinu ne možeš ničim podmititi. Ona hoda na dugim nogama i kreće se tajanstvenim putevima, kao vetar.
Pre polaska u Sarajevo, Jovanka je sina opremila onako kako je mogla:
- Prevrnula sam jedan stari Vukov kaput. Bio je teget-plav, ali ubledeo. Po starim šavovima sašila sam ga sa druge strane. Bio je kao nov. A kad je Radovan kupio prvo odelo, bogami ne znam. U Sarajevu je živeo od onog što je sam zarađivao. On se probijao kroz život. Radio je u kuhinji internata, tu se hranio. Čim je dobio taj posao, napisao nam je: „Nemojte mi slati za hranu, samo za dom.“

OCU VUKU
Grdnu smo krčevinu napravili,
Moj gorolomni oče,
Pustoš, u gaju, i u dobu.
Ali, tu šljivu, tako
sličnu vili,
Nije trebalo.
Grdno smo falili.
Na nju je jutrom silazio Gospod
Da izvor i decu blagosilja.
Pod njom je Hrist otkivao kosu
Šta ovo bi, kad ovo poče?
K’o da se đerdan prosu.
Kao da nije bilo detinjstva,
Ni lekovitog bilja:
Leži Petnjica,
k’o razoreno gnezdo,
K’o razvaljeno carstvo.
K’o da je zloduh projezdio.
K’o bumbar, kao pčele,
U letnje podne ose,
romore mrtvi u
uzaludnoj žrtvi.
Uzalud vetri traže žita.
Mrtvi opanci
čuvaju senokose.
Radovan Karadžić
(Nastaviće se)