U NEMAČKI logor na Beogradskom sajmištu gotovo svakodnevno pristizale su manje ili veće grupe zatočenika, a nije bila retkost da, u toku istog dana, stigne i po nekoliko grupa.
Zatočenici su dovođeni sa raznih strana i pod različitim uslovima. Veći deo zatočenika iz okupirane Srbije doveden je u logor posle dužeg ili kraćeg boravka u nemačkim ili kvislinškim zatvorima ili logorima, dok su neke brojnije grupe, posle nemačkih akcija na terenu, dovođene direktno u logor na Sajmištu.
Iako su uslovi pod kojima su ovi zatočenici tamnovali pre dolaska u logor na Sajmištu bili negde lošiji a negde nešto bolji, generalno gledajući njihovo fizičko i psihičko stanje bilo je mnogo bolje nego kod zatočenika dovedenih iz logora NDH. Ustaški zatočenici prošli su iskustvo logora smrti, a njihovi krvnici terali su ih i mučili do pred sam ulazak u logor na Sajmištu.
Preživeli srbijanski zatočenici upamtili su zatočenike ustaških logora kao žive leševe, u dronjcima, divljih pogleda i, ubijene volje, bez sposobnosti da pričaju o strahotama kroz koje su prošli.
Celi logorski režim sastojao se od stalnog ponižavanja zatočenika i njihovog dehumanizovanja. Postupci komande logora i unutrašnjeg obezbećenja, čiji su pripadnici sledili svoje nemačke gospodare, na razne načine pokazivali su zatočenicima da njihove ličnosti i životi ne vrede ništa, da su oni samo broj u masi koja ima samo upotrebnu vrednost kao radna snaga i to samo dotle dok su radno sposobni. Ljudsko dostojanstvo zatočenika unižavano je gotovo svim sa čime su se oni u logoru susretali, od odnosa komandnog osoblja do uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba.
Dok su boravili u logoru, svi zatočenici morali su da rade makar to bili i besmisleni poslovi, jer je hranu, čak i tako bednu, svako morao da “zasluži”.
Radilo se u grupi, a kretanje pojedinaca po krugu logora bilo je opasno i moralo je da se obavi trčeći. Zatočenik je u logoru depersonalizovan; bio je samo deo veće grupe, obično čete, i gotovo sve njegove aktivnosti bile su grupne: od postrojavanja, odlaska na rad, na obed ili na spavanje, pa do noćnog odlaska na vršenje nužde.
Isto tako, i kažnjavanje je bilo kolektivno: za prekršaj jednog kažnjavana je cela grupa. Ako je prekršaj bio teže prirode, kolektivno su kažnjavani svi zatočenici.
Ako su simboli nacističkih koncentracionih logora gasne komore i dimnjaci krematorijuma, a simboli ustaških logora nož ili malj, simbol Prihvatnog logora Zemun svakako je bila batina.
Svi oni koji su nosili batine imali su pravo i obavezu da na licu mesta kazne batinama svaki stvarni ili izmišljeni prekršaj zatočenika.
Kada bi batinaš ocenio da je neki prekršaj naročito težak, krivac nije, kako je bilo uobičajeno, udaran po zadnjici, nego bi ga krvnik usmrtio udarcima po vratu i zatiljku.
Među mučiteljima razvila se, čak, i neka vrsta groznog takmičenja u ubijanju batinama, a neki od njih stekli su žalosnu slavu ubijanjem jednim udarcem.

Instinkt samoodržanja

SNABDEVANjE logora hranom bilo je jedan od osnovnih preduslova za njegovo funkcionisanje, ali je ovo pitanje, sve do početka 1943. godine, rešavano ad hok i uz puno teškoća”.
Isporuke hrane logoru bile su predmet nesporazuma između nemačkih okupacionih faktora u Srbiji, kao i pregovora sa vlastima NDH. Kada su, od sredine jula 1942. godine, u logor počeli da pristižu veliki transporti iz poduhvata na Kozari, u logoru je zavladala glad koja je trajala sve do pred kraj avgusta 1942. godine. Broj dnevnih obroka smanjen je na dva, a odmah zatim hrana se delila samo jednom dnevno, u podne. Za porciju vruće “kafe”, čaja ili kutlaču vodnjikavog kupusa, izmučeni, polugoli zatočenici, satima su stajali u stroju pod vrelim letnjim suncem. Izgladnela masa, u kojoj je bilo puno dečaka i staraca, brzo je kopnela, jer glad ni u čemu nije ublažila logorski režim. Naprotiv, baš u to vreme mučenje zatočenika dostizalo je vrhunac, a harale su i razne bolesti.
Glad je unakazila ljude, a njihovim postupcima upravljao je instinkt samoodržanja. Jelo se sve: trava, lišće, žabe, gušteri, kosti, a izbijale su i tuče zbog otimanja hrane ili zbog otpadaka sa đubrišta.
“Mnogima je bila izgorela i ispucala koža i oni su je ljuštili i jeli” (sećanje Marka Maleševića).
“Dugo trave nije bilo u krugu. Gladni su se rvali za list, travku ili koren, a i dan-danas gledam jednog dečaka kako, na krilu oca, glođe jednu golu kost.
Kada sam se vratio, posle izvesnog vremena, otac je jednom rukom držao mrtvog sina, a drugom glodao istu kost.
Kada je otac umro, gladni su se tukli oko te kosti” (svedočenje dr Dragomira Stevanovića).
Prema sačuvanim prepisima bolesničkih knjiga (protokola) iz logorske bolnice za period od 11. maja do 9. novembra 1942. godine, najveći deo zatočenika umro je sa dijagnozom Inanitio (izgladnjivanje do smrti).
Upisivanjem ove, inače nepostojeće, dijagnoze lekari-zatočenici su želeli da ostave svedočanstvo o tome da su ovi zatočenici, u stvari, ubijeni ili pomrli od gladi, zime i (ili) iscrpljenosti.

Prepušteni ustašama

Bolesničke knjige omogućavaju i da se utvrdi stopa smrtnosti u logoru za ovaj period.
Najveća smrtnost bila je tokom avgusta kada je umrlo 2.266 zatočenika (prosečno 76 dnevno), a samo 22. avgusta ubeleženo je 340 mrtvih.
Na osnovu svih raspoloživih izvora, može da se zaključi da su tokom 1942. godine u Prihvatnom logoru Zemun, ili neposredno posle odvođenja iz logora, na razne načine, život izgubila ukupno 4.263 zatočenika, odnosno jedna četvrtina od ukupnog broja dovedenih zatočenika.
Kao što je pitanje ishrane zatočenika u logoru nemačka komanda u Srbiji prebacivala na vlast NDH, tako je i rešavanje problema radno nesposobnih zatočenika sa njene teritorije avgusta 1942. godine prepušteno ustašama.
Pod izgovorom da ih vode kući da sakupe letinu, prikupljeni su ne samo zatočenici iz paviljona, nego i bolesnici sa teškim bolestima ili povredama iz logorske bolnice i 1. septembra 1942. godine upućeni u logor smrti Jasenovac.
Bez hrane i vode, u pretrpanim vagonima, po letnjoj žezi, transport sa oko 2.900 iznemoglih zatočenika, četiri dana i noći putovao je do logora u Jasenovcu, a zatim je još neko vreme stajao na sporednom koloseku.
Kada su vagoni otvoreni, bilo je više od 500 mrtvih. Preživeli su prevoženi skelom preko Save na logorsko stratište u Donjoj Gradini i odmah su ih ustaše ubijale.
Uoči velikih vojnih operacija, u zimu 1943. godine, da bi sprovela Hitlerovo naređenje o gušenju ustaničkog pokreta u Jugoslaviji, najoštrijim sredstvima i bez bilo kakvih obzira, nemačka komanda u NDH morala je da se suoči sa problemom interniranja velikog broja ljudi sa ustaničkih područja.
Na sastanku Komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj generala Litersa i Nemačkog opunomoćenog generala u Hrvatskoj generala Gleza 16. januara 1943. godine odlučeno je da se hrvatski logori u Osijeku i Sisku, kao i logor u Zemunu (na Sajmištu) stave pod nemačku upravu u Hrvatskoj i podrede generalu Glezu.
S obzirom na to da je logor ostao pod upravom nemačke policije iz Srbije (BdS-a), ovaj potez imao je značaj utoliko što je njime rešeno pitanje snabdevanja logora, jer je Hrvatska na sebe preuzela snabdevanje nemačkih trupa na svojoj teritoriji.      


POENI NEDIĆU
DEO zatočenika logora na Sajmištu je puštan i prebacivan u okupiranu Srbiju, preko Komesarijata za izbeglice i preseljenike vlade generala Milana Nedića.
Puštanja su otpočela već prvih dana i trajala su do samog raspuštanja logora. Najveći deo pušten je, sigurno, na intervenciju srpske kvislinške vlade, odnosno njenih organa ili visokih predstavnika.
U ovim grupama otpušteni su, uglavnom, za rad nesposobni, bolesni i iscrpljeni zatočenici, koje Treći rajh nije mogao da iskoristi drugačije, osim za ove, očigledno, političke ciljeve.
Dolazak u Beograd, prijem naroda i postupak vlasti i sanitetskih organa, izmučenim i bolesnim otpuštenim zatočenicima ostali su u neizbrisivom sećanju. Gledajući ih, žene su plakale a ljudi su im prilazili i davali novac i hranu.
(Nastaviće se)