SMRTNA kazna, za koju se smatra da je nastala još u rodovskom društvu, kao instrument osvete, te duboko usađene i intenzivne strasti u nama, podignute na nivo kolektivnog, na nivo zajednice kojoj pripadamo, konačno je ishodište jedne procedure koja je završena pravosnažnom presudom ili odlukom organa vlasti ma kako se on zvao, posle koje nema više žalbe, ponovnog procesuiranja, korišćenja nekog pravnog leka, pomilovanja ili bilo čega drugog, osim izvršenja onoga što je presuđeno ili odlučeno.
Ta procedura, po svojoj prirodi je suvoparna, birokratska i otuđena od običnog čoveka i sadržavala je i način izvršenja smrtne kazne, koji je bio uslovljen i objektivnim mogućnostima, odnosno ne samo religioznim tabuima i zabranama, ili željama onih koji su je izricali. Beduin u pustinji nije mogao da bude skuvan u vodi, jer vode za to nije bilo, ili zločinac u stepi nije mogao da bude bačen sa visoke stene, jer toga u stepi jednostavno nema.
NA način izvršenja je uticalo mnogo elemenata, a jedan od važnijih je bio razlog zbog koga je izrečena. Pa se i sada u nekim islamskim zemljama, koje primenjuju šerijatsko pravo, žena preljubnica kamenuje do smrti, piromani su nekada spaljivani, a veleizdajnici ubijani čerečenjem i komadanjem da im više nema traga ni na koji način. Kroz istoriju smrtna kazna je izricana za toliko mnogo raznoraznih prekršaja društvene discipline, narušavanja običaja, tabua, kriminalnih dela: od bezazlene dečje krađe, lomljenja kašičice, krađe pisma, pušenja duvana, krađe devojaka radi ženidbe, preko sporosti u raznošenju pošte, uzimanja masne hrane za vreme posta, do izdaje i najužasnijih, svirepih ubistava...
Smisao takvog kažnjavanja bio je jednim delom u tome da se na naneto zlo pojedincu ili zajednici uzvrati istom merom, ali bio je i preventivan da bi se potencijalni počinioci, eventualno zbog mogućih posledica, odvratili od činjenja dela koja su u ondašnjim uslovima iz nekog razloga predstavljala veliku društvenu opasnost. Možda najbolji simbolički primer za ovo je izvršenje kazne za oceubistvo u Starom Rimu. Naime, oceubica kome je izrečena smrtna kazna, po njenom izricanju, izvođen je na Marsovo polje, blizu Tibra.
Ovom jezivom ritualu, čiji je smisao bio da svakome ko to vidi presedne i sama pomisao da ubije oca, prethodilo je obaveštavanje rimske svetine da se u što većem broju okupi i prisustvuje pogubljenju.
DOVEDENOG oceubicu svukli bi tada do gole kože i sa rukama vezanim iza vrata postavili na dva stuba visoka oko pola metra, na rastojanju od oko 80 do 100 centimetara, u čučećem, raskrečenom položaju. Smisao ovakvog položaja bio je njegovo ponižavanje, kao i postavljanje u položaj u kome će svaki deo njegovog tela biti dostupan bičevanju koje treba da usledi. A ono se sprovodilo bičevima sa čvorovima na vrhu koji cepaju kožu oceubice, kako bi što više krvi isteklo iz njega. Nijedan deo tela nije bivao pošteđen.
Simbolika ovog postupka krije se u grehu prema krvi koja je prilikom njegovog nastanka iz žila njegovog oca prešla na njega, ta mu krv više nije bila potrebna.
Kada je osuđenik bio potpuno krvav ali još svestan, prisiljavan je da uđe u dovoljno veliku vreću sačinjenu od odranih koža, ali tako čvrsto zašivenih da na šavovima ništa nije moglo da prođe, ni voda ni vazduh.
Vreća je uvek postavljana dovoljno daleko od mesta šibanja da bi svetina mogla da ga na tom njegovom putu do vreće već nečim gađa: izmetom, trulom hranom, da ga još više ponizi, ali ne i da ga ubije.
Smisao ovakvog kažnjavanja bio je da pre neposrednog umiranja oceubica bude lišen svega onoga, svih onih dodira i opažaja koji i čine život, uključujući i sunčevu svetlost, a mi samo možemo da zamišljamo kakva se drama odvijala u onoj vreći na putu do mora.

MUKE U VREĆI
SIMBOLIKA vreće je očigledna: ona predstavlja matericu u koju oceubicu treba vratiti, jer nije za život među ljudima.
Ali, kazna se ne završava ubacivanjem u vreću, oceubici na putu umiranja društo će praviti četiri životinje vrlo smišljeno izabrane. Najpre pas kao loš čuvar, koji nije sačuvao oca od sina, petao, kome su posebno oštreni kljun i kandže, jer nikoga nije obavestio šta se događa, da bi to bilo sprečeno, zmija - simbol života, koja ga daje i uzima, i na kraju majmun kao karikatura čoveka koji je počinio takvo zlo.
Tako upakovano "društvo" u vreći sa kažnjenim odnošeno je do obala Tibra, nije kotrljano ili na bilo koji način dodatno povređivano, da bi njihovo uzajamno mučenje trajalo što duže, i bacano u reku.
(Nastaviće se)