VEĆ prvog dana posle majske parade sastajao se Politbiro (najuže rukovodstvo Centralnog komiteta KPJ), da izvrši detaljnu analizu proteklih događaja i da o tome donese svoju političku ocenu. Obično je sednica održavana u proširenom sastavu; njoj su, po pozivu, prisustvovali i članovi Agitpropa ili samo njihovi istaknuti funkcioneri - Vlahović, Dedijer, Oskar Davičo ili Čolaković.
Ali tog 2. maja 1956. godine sastanak je naročito bio dramatičan, kako danas stoji zapisano u arhivskoj građi koja se odnosila na Agitprop i zajedničku sednicu sa članovima Politbiroa. Da stvar bude posebno dramatična, Tito je, što nije bio njegov običaj, lično zakazao sednicu u svom kabinetu. Ova hitnost je privukla naročitu pažnju. Lako se moglo zaključiti da se radi o nekom posebno važnom pitanju koje pokreće vrhovni.
Zapisničar kaže da je Tito bio izuzetno ljut, "kao ris". Naročito se srdio na članove Agitpropa. Kako su dozvolili da se po prestonici takva bruka "poseje"?
O čemu se radilo?
Među likovima se, veličinom i lepotom, naročito morao istaći Tito, uz Lenjina, Marksa i Engelsa (Staljin je kao "revizionista" bio već otpisan posle proglašenja Informbiroa). Tito je u gnevu pitao: "Ko je od članova Politbiroa i Agitpropa dozvolio kojekakvim škrabalima i diletantima da slikaju i crtaju tako važne žive i mrtve komunističke likove i od njih prave karikature...?"
TITO je naveo i primere: na zgradi "Albanije" stoji slika "zrikavog" (razrokog) Lenjina; uz nju je Marks koji ne liči na marksistu nego na kakvog "bedastog" popa. Za sebe je rekao da je naslikan sa malom glavom koju je poklopila ogromna maršalska šapka. Tito jedino nije imao primedbe na lik Engelsa...
Jednako ljut Tito je držao "vakelu" i o drugoj vrsti rukovodeće ikonografije o kojoj je, znatno ranije, najviši partijski organ jugoslovenskih komunista doneo neku vrstu "protokola" o tome ko može da slika, odnosno crta istaknutu političku ličnost i na kakvom javnom mestu može da se to "delo" istakne. Svoju "diletantsku mazariju", kako je to nazvao Tito, amateri su branili svojom "velikom ljubavlju" prema našim vođama.
Tada je uvedena i neka vrsta cenzure: zabranjuje se da "svako škrabalo", kao predložak uzima lik komunističkog vođe. Ako pokušava to i da čini, u toj nameri može da ga kontroliše i usmerava potvrđeni akademski slikar, ideološki na "našoj liniji". Jedno vreme su cenzori bili Ismet Mujezinović i Đorđe Andrejević Kun, borci iz partizanskog rata.
Od sredine pedesetih godina, zapadna štampa o Titovim majskim paradama, "grandioznim uspesima na svim poljima" i "monolitnosti zbratimljenih naroda" Jugoslavije sve češće piše podrugljivo i uz podsmeh. Nazivali su ga "poglavicom", a široke narodne mase "plemenom" koje "poglavici", u mimohodu, igra i peva "orgijastičke" pesme i igre.
Dok su drugi dekoraciju, masovke, parole i talambase nazivali neukusom i kičem, Agitprop je na sve uzvraćao rečima da je to samo "kapitalistička i imperijalistička ljubomora, zavist i mržnja prema jugoslovenskom napretku i izgradnji socijalizma na svim poljima..."
Onda je svuda, po Evropi, odjeknulo: Titove prvomajske parade i defilei su - Potemkinova sela. To je naročito rasrdilo komunističko vođstvo, ali se nikada o tome niko nije upuštao u javnu i otvorenu polemiku; istina se od naroda skrivala kao i u mnogim drugim oblastima života. Neka i dalje "široke narodne mase" žive od opijuma propagande!
Majska slavlja, posle donošenja Ustava 1974. godine počela su da gube raniji značaj. Vođa je sve češće boravio na Kranjskoj gori i Brionima; tamo su podanici išli na poklonjenje i savetovanje.
A kada je vođa preminuo u ljubljanskoj bolnici, za manje od deset godina "monolitna i zbratimljena" imperija se srušila kao kula od karata.
(Kraj)