VREMENSKA prognoza za 1. 1953. godine nije predviđala sunčan dan. Tri dana pre parade padale su kiše. I organizatori slavlja i narod sa zebnjom su gledali i nebo. Vreme je bilo promenljivo: sipila je sitna kiša nalik na rosu, pa prestajala i opet padala sa maglom u kojoj su se gubili obrisi zgrada prestonice.
Na tribini su, s maršalove leve i desne strane, pored ostalih, stajali Milovan Đilas zvani Đido, Aleksandar Ranković, Moša Pijade, Franc Leskošek, Petar Stambolić, Ivan Gošnjak, Peko Dapčević, Đuro Salaj... Među uglednim zvaničnicima, sasvim u pozadini, lako se prepoznavalo i lice srpskog patrijarha Vikentija Prodanova, koji je ovim slavljima prisustvovao (u ono vreme) po protokolu...
Komandati parade su određivani po nacionalnom ključu. Ovog puta Slovenci su bili na redu. Vrhovnom je raport podneo general-major Rudi Pehaček.
U paradi su učestvovali, po običaju, svi rodovi vojske. Kolona je bila duga 7, a defile civila 23 kilometra.
Ešelon graničara i te godine je bio u centru pažnje, jer su njegovi pripadnici iz dobro poznatih razloga sve češće ginuli na istočnim granicama Jugoslavije.
Hroničari su zapisali: i svečana tribina pred zgradom Savezne narodne skupštine takođe je rasla i u visinu i u dužinu. Maja 1954. godine bila je duga 105 metara: tribina sve veća, jer je na njoj rastao i broj zvanica koje su prisustvovale paradama i defileima.
Ovog puta raport vrhovnom podneo je, uz poznati ritual, general-major Boško Đuričković; na glavi je imao šlem, a na grudima brojna ratna i posleratna odlikovanja. Bio je na belom konju. Pratili su ga oficiri štaba parade. Takođe su jahali bele konje. Predvodio ih je potpukovnik Mile Vukajlović.
"Ceo Beograd je odjekivao od klicanja "Tito - heroj!", "Tito - Partija". Zvanični orkestar svirao je marš: "Hej, brigade..."
Zapad se radovao, ali i podsticao Jugoslaviju na razdor komunističkog lagera - Jugoslavije i Sovjeta koji su bili na čelu Informbiroa. Stizala je sve obilnija vojna pomoć u tehnici i naoružanju. Ovog puta su u centru pažnje bili tenkovi "paton" i "šerman" kao i avioni "tanderbolt".
Parada i defile počeli su u 9, a svečanost je završena u četrnaest časova.
Godine 1955. došlo je do predaha. Parada nije održana, jer je Josip Broz sa svojim saradnicima na "Galebu", ploveći morima i okeanima, obilazio zemlje takozvanog trećeg, nesvrstanog sveta, koji je bio van tadašnjih vojno-političkih blokova. Slavilo se u prirodi, na izletima, "ali sa drugom Titom u srcima i mislima". Gradovi i sela u našoj zemlji bili su ukrašeni cvećem, Titovim slikama, mnogim parolama, državnim i partijskim zastavama. Svuda se pevalo i igralo uz narodna kola.
Ali, majsko slavlje 1956. godine nije se moglo zamisliti bez parade i defilea - bez kolektivnog i frenetičnog klicanja Titu i Partiji.
Hroničari su zapisali i ove patetične reči:
"Jedanaesti Prvi maj u socijalističkoj domovini, dvanaesti u slobodnom glavnom gradu, dočekan je i proslavljen najsvečanije, uz prisustvo druga Tita i njegovih najviših saradnika. Teško bi se možda moglo reći da smo se ovom Prvom maju više radovali, da smo ga bolje i lepše proslavili nego prošlih godina. Ali, ove godine svi naši radni ljudi dočekali su ga vedrijeg čela, osećajući da su bliže pobedi onih ideja za koje su se naši zbratimljeni narodi i pod prvomajskim zastavama godinama i decenijama tako uporno, predano i iskreno borili pod rukovodstvom druga Tita i Partije..."


SEĆANJE UČITELJICE
JELENA Popović iz Beograda, danas učiteljica u penziji, i sama učesnica majske parade, u svojim sećanjima oživljava to vreme:
"Išla sam u prvi razred Učiteljske u Beogradu. Godina 1947, rano proleće. U školu stiže naredba: i šaci beogradskih škola drugu Titu treba da prirede parade i defile. Regrutovali su nas sa svih strana, posebno one koji su imali sluha za fiskulturu i ritmičke vežbe. Dve nedelje smo proveli u Košutaku, u Pionirskom gradu, u strojenju i prestrojavanju. Nama su komandovali nastavnici fizičkog, probrani. Govorili su da sve mora biti izvedeno bez greške. Pred Titom ne smemo da se obrukamo. Našeg vrhovnog vođu smo u to vreme doživljavali kao - božanstvo! A, baš tada udariše neke žestoke prolećne kiše: nad Beogradom je grmelo i sevalo i sve nas je to podsećalo na tek minulo ratno vreme, ali od kolektivnog života u Košutnjaku i priprema za paradu i defile nije se odustajalo. Ništa nije smetalo što smo svakodnevno bili mokri do gole kože... Jednako smo bili uzbuđeni i radosni."
(Nastaviće se)