POSLE dve godine pauze, 1. maja 1948. godine, pored defilea civila, održana je i vojna parada. Njen komandant je bio general-lajtant Miloje Milojević. On je tribini prišao na belom konju i raportirao vrhovnom, koji je, ponovo u novoj, tamnoj maršalskoj uniformi, okićen odličjem, mahnuo rukom i progunđao nerazgovetno: "Može da počne..."
Parada je počela u osam. Pored maršala su prošli svi rodovi vojske. Reporter zapisuje:
"One su svojim nastupom, držanjem, izgledom, naoružanjem i opremom ostavile dubok utisak, pa je dugo nad gradom odjekivalo klicanje: "Tito - Armija!" Vojni deo parade završen je konjicom. Eskadroni su, u lakom kasu, prošli pored tribine pozdravljajući maršala isukanim sabljama za borbu i pokličem: "Ura! Ura! Juriš!"
Zatim su nastupile delegacije iz svih šest republika. Bili su u narodnim nošnjama kao i prethodnih godina, predstavnici Narodnog fronta, tadašnje najmasovnije političke organizacije "radnika, seljaka i poštene inteligencije".
Iza njih, celom širinom kolovoza, u dvostrukoj koloni, satima, prolazili su predstavnici sindikata i najboljih kolektiva u zemlji, kako ih je, preko razglasa, predstavio zvanični spiker.
I ovog puta su rudari imali prvenstvo. Predvodio ih je Šemsija, na čijem transparentu je pisalo: "Druže Tito, ja sam udarnik koji dnevno može da radi za tri rudara!" Uz njega je koračao drugi "heroj rada" - Murat Osmani - na čijem je transparentu pisalo: "Druže Tito, ja sam rudar koji svakodnevno svoju radnu normu prebacuje za jednu trećinu!"
Za rudarima "Trepče" pored tribine su nastupali topioničari iz Zenice. Četvorica su na ramenima nosila tešku maketu Železare "Zenica", a za njima su dva rudara nosila veliki transparent sa natpisom: "Druže maršale, ovo je teška industrija, ponos naše izgradnje!"
Iza zeničkih topioničara gvožđa nastupali su rudari iz Aleksinačkih rudnika. I oni su bili u šumi zastava i transparenata. Na jednom je pisalo: "Naš voljeni maršale, dajemo ti obavezu da ćemo sve planove petoletke časno izvršiti!" Nosili su i grafikone, a crvena linija je pokazivala njihov veliki radni uspon - hiljade i hiljade tona iskopanog mrkog uglja!
U to doba, prvih godina posle rata, rudari su bili cenjeno i poštovano zanimanje. Svuda su im se odavali počast i poštovanje. Vođa ih je nazvao "prvoborci u ostvarivanju prve petoletke":
U nepreglednim povorkama ređaju se sva zanimanja i svi zanati koji protiču pored tribine na kojoj je vođa - železničari ciframa govore koliko su tona robe prevezli, građevinci koliko su maketa objekata koje su izgradili. Među njima su bili najbučniji i najveseliji graditelji Novog Beograda koji su tek prve pijuke udarili mesec dana ranije (1. aprila) u močvarnim predelima na kojima će nići novi moderni grad.
Naravno, nijedna prvomajska parada, pa ni ova, nije se mogla zamisliti bez masovnog učešća seljaka.
U povorci, među seljacima, nalazo se i Petar Vujičić iz Šimanovaca. Došao je da se "zakune maršalu" da će umesto dosadašnjih šest metara po jutru, u 1949. godini dobiti 16 metara, jer će, "uz veliki trud i Titov blagoslov, dobro zemlji ugoditi" i "sve će, kleo se, državi predati po vezanoj ceni".
Koračajući u svojim nacionalnim nošnjama, u defileu su bili i predstavnici svih nacionalnih manjina. Nije bilo samo Šiptara. Ne zna se zašto. Nije ih bilo u većini parada i defilea ni pre ni posle.
(Nastaviće se)