U APRILU 1945. godine, u tri maha je razgovarano na sednicama Ministarskog saveta (vlade) o Prvom maju (na predlog Sindikata), da bi o tome 22. aprila bila doneta Uredba (objavljena u "Službenom listu" od 24. aprila 1945. godine): "Prvi maj proglašava se državnim praznikom. U državnim nadlešstvima, u državnim i privatnim ustanovama i preduzećima toga dana se neće raditi. Prvog maja sve radnje moraju biti zatvorene."
Akt je potpisalo 25 ministara. Prvi je svoj potpis stavio predsednik Ministarskog saveta Tito, koji je držao sve poluge vlasti.
Kako je organizovana u Beogradu prva parada i podanički defile "širokih narodnih masa" (omiljena fraza toga doba), u kakvoj ikonografiji i kakvoj atmosferi?
Polovinom aprila 1945. godine, u Beogradu, tadašnji zamenik načelnika Generalštaba, general Velimir Terzić, pozvao je komandanta artiljerije, generala Branka Obradovića i saopštio mu da ga je vrhovni komandant odredio za komandanta prvomajske parade.
General Terzić je rekao potčinjenom generalu:
"Skupi brzo jedinice koje se ne nalaze u prvim borbenim linijama i kreni sa uvežbavanjem parade. Na raspolaganju do parade imaš samo desetak dana. Vrhovni traži paradu..."
BAŠ toga dana Radio Beograd je javio da je Prva armija generala Dapčevića, posle ogorčenih trodnevnih borbi, probila prvu i drugu liniju Sremskog fronta, a da je Treća armija generala Koste Nađa prešla Dunav i Dravu. U isto vreme je Druga armija kojom je komandovao Koča Popović, oslobodila Maglaj, Doboj i Derventu, dok je Četvrta armija koju je predvodio Petar Drapšin, stigla u Istru i krenula prema Trstu...
Borbe za oslobađanje zemlje bile su u punom jeku, pa je general Obradović avionom krenuo u obilazak štabova armija da vidi šta mu se može staviti na raspolaganje za organizovanje vojne parade, po želji vođe.
Tako su već 20. aprila 1945. godine stigle jedinice u Zemun, Pančevo i Obrenovac da se uvežbavaju i spremaju za paradu. Za manje od deset dana trebalo je iscrpljene vojnike sastaviti u ešelone, doterati opremu, uvežbati paradni korak sa ljudima koji su znali da jurišaju, ali nisu imali pojma o - egzerciru!
Pet dana pred paradu (kasnije se u jednoj ispovesti sećao organizator dramatičnih događaja) general Obradović je izvršio smotru. Banjičko brdo se šarenelo od najrazličitijih uniformi - od trofejnih, nemačkih i italijanskih, do onih žućkasto-smeđih, koje su saveznici bacali iz aviona. Polovina boraca imala je cipele, kojekakve, u raspadanju, a druga polovina je nosila opanke, poznate srpske šiljkane. Odlučeno je da čete budu jednoobrazno obuvene: jedni seljačke opanke, drugi cipele. I tako - redom. Međutim, nastala je među vojnicima svađa, ubeđivanje i svakojaki pritisci: niko nije hteo iz cipela u šiljkane.
Na poslednjoj probi, general Obradović je naredio da se pozadinske jedinice povuku iz stroja. Svojim poljskim kuhinjama i seljačkim kolima kvarili su paradni poredak. Na to su nezadovoljni pozadinci sazvali partijski sastanak. I oni su želeli da prođu pored vođe, u mimohodu, i kliču "Živeo naš Tito"...
Sutradan su poslali delegaciju u štab parade sa zahtevom da se i njima dozvoli da pozdrave vrhovnog komandanta.
(Nastaviće se)