NEKE stvari su bile neoprostive. Lepa, zavodljiva i talentovana: to je suviše za ženu u društvu u kom vladaju, dominiraju, što znači, i raspored prave muškarci. Opasno je dobaciti “koplje” dalje od onih koji te okružuju, od svoje generacije, od “društva iz ulice”.
Nepomirljiva i otvorena (kako je karakteriše Sreto Bošnjak 1978) ona ne pristaje na sivu rizu i javnost dočekuje kao odaliska među zlatnim i svilenim jastucima, okružena biljurnim ogledalima, sa srebrnim pladnjevima “prosutim” po podu punim pehara, svećnjaka, velikih kristala.
Mogu (ili moraju da mogu) i lepota, zavodljivost i nadarenost - dokazuje ona. Ali, vidi gde mora da odstupi da bi opstala - bila. Nema skulpture, objekata, “pakovanja”, instalacija, performansa... slika se lakše “pije”. Odatle neće više biti uzmaka. Ako ništa drugo, ne računajući domaće muzeje, ona je svoje mesto pečatila sa dva dela - oba u Njujorku: jedno u Metropoliten muzeju, drugo u Muzeju moderne umetnosti. “U Njujorku sam kao umetnik prisutna više nego bilo gde drugde”. A, to jesu dva vrhunska hrama likovne umetnosti.
Po istraživanjima Kembridž instituta za ispitivanje javnog mnjenja, proglašena je (još 1989) za jednu od 1.000 ličnosti veka, a zatim i za jednu od 500 žena veka i za jednog od 2.000 intelektualaca koji su promenili čovečanstvo i svet. Prema glasovima CNN i BBS njen projekat za kule bliznakinje (2002) proglašen je za najbolji. Ali, iz jasnih političkih razloga taj projekat je zvanično zauzeo drugo mesto.
Ni potonja vremena ovde joj nisu donela “pomilovanje”. U desetinama kilograma tekstova iz dnevnih novina i najrazličitijih časopisa malo je likovnih kritika i stručnih prikaza njenog dela. Nepročitani su ostali celi ciklusi bogatog stvaralačkog opusa Olje Ivanjicki. Ni u kasnijim pregledima naše posleratne likovne umetnosti kod Modraga B. Protića, ni kod Lazara Trifunovića, pa ni kod Jerka Denegrija, koji je često fokusiran na alternativnu i konceptualnu umetnost - nećemo naći ono delo Ivanjicke koje danas možemo zvati konceptualnom umetnošću, a nastalo je pre no što je ona ovde stekla “građansko pravo”.
Kod Ivanjicke, međutim, nema lamenta. “Idemo dalje” - njen je moto. Odlažući kapitalno delo, “prilazeći mu sa više strana”, prvo je to bio “Novi raj”, pa “Dvadeseti vek”, koji počinje da nastaje još 1975. (“Ne, neću raditi 21. vek, bojim se da neću moći da dobacim do 2099. godine - odluka uz zarazni smeh!). Tako intimni život ostaje “nesređen, haotičan i pomalo neuspeo”. “Tako je to zapisano, ne može sve. Negde čovek mora da ima deficit”.
Uostalom još kao dete je “postavila uslov Bogu”, htela je da bude pametna, da razume tajne, da uspe da prođe kroz uska Židova “Vrata”.
Uvek osvajajući novo, posle tri objavljene knjige i najnovije “Večni uslov” Olja Ivanjicki priprema “Vodič kroz istoriju umetnosti” i... planira da projektuje. “Ima toliko lepih slika, ali to nije ništa prema zdanju u kom treba da se nalaze!”. I gde je u svemu ovome Olja Ivanjicki?
Silvija Monros-Stojaković odlično zapaža: “Suvoparni podaci o rođenom crtaču koji postaje slikar, o slikaru koji postaje umetnik i u širem smislu, te o umetniku koji prerasta u pojavu - mogu se i slobodnije sažeti upravo iz razloga što je o takvoj pojavi već dosta napisano, pri čemu sama Olja uglavnom ostaje negde dalje”.
(Kraj)