POKUŠALA sam i posle Akademije da nastavim da vajam. Odlazila sam kod Vladete Petrića u Paviljon Veljković. On je koristio samo deo tog rajskog, raskošnog, bogatog prostora. Tu sam radila sve dok on nije počeo da mi se suviše napadno udvara.
Postalo je opasno. Ona je ta koja bira. Onda Olja Ivanjicki polako napušta skulpturu. “Sa velikim osećanjem gubitka”.
Morala sam da počnem da slikam. Gde da vajam posle akademije. U kojoj sobi kad tamo ni da slikam nisam smela. Gde da vajam, šta da vajam, kome da vajam. Počela sam da slikam gledajući kako radi Šejka, s kakvom strašću slika. Viđali smo se svaki dan. Posle vajanja na ALU, odlazila sam kod njega. U tim susretima rađa se i Mediala kao svojevrsna “opozicija” vladajućoj struji na tadašnjoj jugoslovenskoj likovnoj sceni.
Odlazak u Ameriku kao stipendiste Fordove fondacije 1962. otvara joj vrata i u najvažnije muzeje i ona žali što mnogi ne mogu da vide tu “sakupljeno pola svetskog blaga”. Iz Njujorka piše duga i opširna pisma Peđi Milosavljeviću o muzejima, slikama, susretima... “O Kosti Angeli Radovaniju htela sam da Vam pišem još u prošlom pismu. U tuđini, čak i dvoje od kojih je jedan iz Zagreba, a drugi iz Beograda - mogu da se slože. Čak se i simpatišu.
Prvih dana on me pomalo ujedao misleći da sam neka zavodnica, ali docije je uvideo da sam ozbiljna. Čak smo se zajednički izvlačili iz nezgodnih situacija gde smo jedva živi ostali”.
Onda ponovo u zemlji. Olja Ivanjicki: serija performansa. Dramatično paljenje lutke dvojnice ispred Grafičkog kolektiva. Pre podne se “šetala” gradom u kolicima. Lutka je ličila na autorku, bila je u njenoj odeći, doterana... “Bila je to lepa skulptura, šteta što je sagorela”. Uveče je dobijala poklone, čak i zmiju u tegli. Taj revolt nije bio anoniman, postojala je snažna personifikacija.
Kosta Bradić i Olja Ivanjicki u Ateljeu 212 - “Skidanje Šilje”.
Slika je postala suviše usko polje izražavanja, umetnost je bila znatno šire područje. Trebalo je stvarati na licu mesta, ne više samo u osami ateljea. Performans je za Olju Ivanjicki bio određena vrsta sinteze u umetnosti. “Pet tona mraka” je bio performans, instalacija od velikih mekih tuba koje su visile u mraku, pod “tapaciran”: publika u tami nije znala kud da se kreće, o šta udara. Bizarno?
Priča o “gubitku orijentacije”. Za jedan od Bitefa Ivanjicka je u velike tegle “spakovala” sve što može da klija i raste predviđajući velika zagađenja, život u staklenim baštama.
“To ništa nije bilo lako. Ni smisliti, ni odraditi. Trebalo je angažovati ljude, pisati muziku, praviti kostime, obojiti pola ulice, ofarbati drveće... “
Ko je prepoznao tako bitan iskorak na domaćoj likovnoj sceni?
“Dočekala me poruga”. Primedbe koje su tada upućivane na moj račun, takav talas gneva, čaršijskog ogovaranja - učinili su da se povučem. Zbog toga sledećih 17 godina, po sopstvenom iskazu, Olja Ivanjicki nije izlagala u Beogradu.
“Mogli su uživo da me vide jedino na ulici ili u intervjuima. Mnogo je lakše netalentovanim i običnim ljudima, oni čaršijski mnogo bolje prolaze”.
Pre pauze od bezmalo dve decenije posladnja “ velika putujuća izložba” Ivanjicke je bila 1968/1969. Gradska vijećnica u Zagrebu, Maribor, Ljubljana.
U Zagrebu je izložbu otvarao gradonačelnik “al Beograd nije hteo ništa. Ovde nije bilo lako”. U zamenu za izložbe, ipak, “imala sam velik broj intervjua, to je takva količina reči da je to zastrašujuće”. I, “hoću da kažem ja sam preko intervjua - opstala!”.
Trajala sam tako što me uvek neko nešto pitao i slikala sam neumorno.
(Nastaviće se)