OČI pune suza kad govori o godinama sveopšte bede za vreme studija smenjuje blistav, nezaustavljiv smeh Olje Ivanjicki kad se seća “avantura” svoje generacije sa studijskih putovanja u inostranstvo, na koja ih je vodila Akademija likovnih umetnosti. “Uvek smo bili bez dinara.”
Kad se kretalo u Italiju pedeset i neke, iz Beograda se, naravno, nosila sva hrana. Dvopek za deset dana putovanja po Italiji za četrdesetak studenata i šunka u konzervama za koju se opredelio deo grupe, odnosno “gavrilovićka” koju je nosio drugi deo klase Sretena Stojanovića. “Spektakl” je počeo već u Mestrama pred Venecijom, gde se grupa iskrcavala i gde voz stoji svega nekoliko minuta. Na peron su izletali dvopeci, šunke i salame, ali kulminacija se dogodila tek sutradan po užasnoj letnjoj žegi kad su konzerve šunke eksplodirale. “Salamaši” su svoje “gavrilovićke” morali da dele sa onima koji su ostali bez šunki. Jeo se dvopek, a onda je na putu do Venecije grupa od četrdeset studenata zaposedala u panici svaku javnu česmu izbezumljena od žeđi. Sve je ličilo na jedan veliki hepening.
Ne, tad još nisu počeli hepeninzi Olje Ivanjicki. To je bilo vreme rađanja Medijale.
Posle projekta za Trg Marksa i Engelsa, Šejka i ja kroz druženje “počinjemo da smišljamo kako da postanemo. Kako da budemo!”. Hteli smo da budemo vidljivi, zapaženi, da se primeti naš umetniči stav. Uostalom, hteli smo da isprovociramo sredinu - ali, uvek je ideja bila umetnost. Odnosno, šta ona može da da, da pruži...
Bilo nam je važno da odmerimo i do koje mere ona takođe može da bude u zabludi. Jer, ne treba zaboraviti, to je bilo vreme jakih programa, političkih proglasa. Dobrodošao je bio onaj ko je sledio ta uputstva, a ko je mislio drugačije bio je ignorisan. Isto kao i danas. Ono što vlada svestima ljudi su stranke, to je recidiv onih vremena - one jedne partije. Nekad su bili poslušni jednoj partiji, danas nekolikim.
Medijala je počela slavno, velikim nastupom - izložbom u Domu omladine 1957. Šejka, Glavurtić, Vladan Radovanović, Olja. Ta raznovrsna izložba je imala dobar odjek: Radovanovićeva muzika, Oljin dijalog sa renesansom, Šejkine centrične postavke, “Veliko skladište” i senzibilni, lavirani Glavurtićevi crteži “Karmelićanke”. Ideja vodilja nam je bila da sve što postoji, što je bilo u umetnosti, služi, ostaje aktuelno i može istovremeno da postoji, da ništa nije za odbacivanje. Svaki ekstrem je bio dobrodošao, jer je podržavao celinu. Medijala je težila integralnoj umetnosti.
Nismo imali leđa i Medijala se može shvatiti kao oponent “mejn strimu” u domaćoj umetnosti tog vremena. Medijala nije imala za temu vreme u kom su živeli njeni akteri. To je, ipak, bilo pomalo disidentski. Na ceni nisu bili ni međuratni modernisti. Smatrani su buržujima, bili su predstavnici vremena koje ne dolikuje ideji proletarijata. “U tom smo vremenu živeli.”
Medijala nije imala dobru recepciju u kritičarskim krugovima. “Ali, od koga je to trebalo očekivati? S Kolarevićem smo loše stajali, a s Pavlom Vasićem smo bili i u sudskom sporu, jer je Glavurtića tužio sudu za uvredu.” To je bilo herojsko vreme. Vredelo je sve što smo pokušavali.

POZNANSTVO
BIO je objavljen konkurs za skulpturu i uređenje Trga Marksa i Engelsa. Vajaru je u takvim situacijama, zbog projekta - potreban arhitekta. Kosta Bradić mi je preporučio Leonida Šejku i tako smo se upoznali. Počeli smo da sarađujemo po pitanju Marksa i Engelsa u ateljeu Peđe Milosavljevića u Ulici Koče kapetana. Moj predlog je bio da Marks i Engels sede na klupi kao Murovi kralj i kraljica. A, preko celog prostora je trebalo da se nadvije ogroman luk. Kao trijumfalni luk. Ja sam uvek volela trijumfalne stvari. Uvek i sada.
(Nastaviće se)