OLJA Ivanjicki je bila usamljeno dete. Sama je morala da nađe zabavu, zanimaciju. A, usamljena deca pribežište, utehu i smisao traže i nalaze u mašti. Tada sve biva moguće i nisu više usamljena. I tu se, reklo bi se, rađa stvaralac. I onda kad mašta, “sanjari i razmišlja” i onda kad na prozorskom oknu kopira slike iz novina i časopisa.
Samoću je prekidalo veče kad se otac vraćao s posla kući i sedao sa ćerkom da joj čita “čudesne, još neprevaziđene romane ruske fantastike”.
Možda je taj period, stanje duše male devojčice, stao u dve njene rane slike. Autoportret u liku Mona Lize i u “Seansu kod Leonarda”. “To su bile slike kompletnog očajanja. One su tu da me podsećaju na ono vreme, kao neki zapis mudrosti i meditacije. Od njih se nikada i ni po koju cenu ne bih odvojila.”
Neizvesno je da li su “neke stare Ruskinje”, koje je trebalo da se staraju o njoj, prepoznale pribežište Olje Ivanjicki. Ali, strast je rođena: ona je krenula u školu slikanja kod Ljubice Filipović, minhenskog đaka. Crtalo se i slikalo leti u tom jednom dugačkom, uskom, karakterističnom kragujevačkom dvorištu u Ulici Janka Veselinovića. Leto 1944. Potom su se đaci osipali, da bi zimi u malu skromnu sobicu, koja se jedino grejala - dolazila samo mala Olja. Ona nije odustajala.
Slikaj, crtaj bilo šta što vidiš - to su bili domaći zadaci koje je učiteljica postavljala učenici. I, tako je jednom učenica donela na čas papir na kom je nacrtala kalemove s koncem. Prostrla je papir pred slikarku. Slikarka je krenula rukom da ih makne s papira s pitanjem: a šta će ti kalemovi tu?
“Shvatila sam da ona ne vidi dobro. Da su kalemovi tako dobro urađeni. Još tada sam molila Boga, a i sada ga svakodnevno molim, da mi podari vid dok god sam živa. To je događaj koji živo pamtim, kao da se odigrava sada, na moje oči.”
Po završetku gimnazije Olja Ivanjicki odlazi na studije u Beograd rešena da upiše likovnu akademiju. Otac ostaje sam u Kragujevcu i to će biti jedan od razloga što se sa ekskurzija u inostranstvo uvek vraćala, za razliku od nekih njenih kolega koje su ta putovanja, kao Dado Đurić 1955, iskoristile da ostanu u Francuskoj.
Nezgodan, nepredvidljiv i strašan za one koji ga ne prođu. Prijemni ispit. Olja ga je prošla ali se, penjući se na polaganje, “srela” sa Mikelanđelovim Mojsijem koji je tada još stajao na prvom spratu u Rajićevoj i - zavetovala mu se: “Nikad više neću da uđem u ovu zgradu ako ne budem primljena!”.
Ali, Olja Ivanjicki se upisala na vajarski odsek. “Činilo mi se da više mogu da opipam nego što mogu da naslikam.” Možda je uticaja imalo i poznanstvo sa vajarem, danas akademikom Kokom Jankovićem koji je tada, kao asistent na ALU, dolazio leti kući u Kragujevac na odmor. Od tada datira i Oljin portret koji je uradio Janković, ali i Titova bista koju je Ivanjicka izvajala još pre upisa na Akademiju.
Posle Ilije Kolarevića, s prelaskom na tada novoizgrađeni vajarski odsek na Topčiderskom brdu, Ivanjicka postaje student Sretena Stojanovića, kod kog je “sve počinjalo i završavalo velikim francuskim vajarom Burdelom”. Kod Stojanovića je i magistrirala i bila mu omiljeni student, bar po tome što su zajedno pili jutarnju kafu. Ali, biće, pre po posvećenosti poslu i upornosti koja karakteriše vajara-umetnika.
(Nastaviće se)