ON je na smrt uvek gledao kao na neizbežnog profesionalnog saputnika koji njegov život drži stalno na kocki. On se celog života borio na prvoj liniji fronta, a da pri tom nije zadobio ni ogrebotinu. On je izašao nepovređen iz toliko pokušaja ubistava, koji su bili preduzeti protiv njega. Toliko puta je sebi spasao život tako što nije svake noći spavao u svom krevetu. Njegova ravnodušnost prema smrti nije bila vezana za osećanja fatalizma, nego je pre bila rezultat njegove melanholične sigurnosti da će umreti u svom krevetu, siromašan i go, i bez bilo kakvih izraza javne zahvalnosti...”
Kada čovek čita ovaj zapis nobelovca Garsije Markesa o životu i smrti i to baš u danu kada je svetom krenula vest da je osamdesetogodišnji kubanski lider Fidel Kastro pao u bolesničku postelju i podvrgnut hirurškom nožu, spontano će pomisliti da on to govori o svom prijatelju Fidelu Kastru, da je u tih nekoliko rečenica slavni pisac sažeo celu sudbinu Fidelovog rizičnog, i samo zahvaljujući čudu, do duboke starosti dovedenog života.
Ali, u navedenim redovima nije reč o Fidelu Kastru, nego o njegovom slavnom prethodniku Simonu Bolivaru, čiji je turbulentni i hazardni život Markes ovekovečio u romanu “General u svom lavirintu”.
Kao da je sam pisao roman o Bolivaru, i Kastro se jednom prilikom dotakao teme hazdarda i smrti, koja je skoro šest decenija kao demonska senka lebdela nad njegovim životom. Od njegovih studentskih dana pa do danas.
“Oduvek sam znao da sam smrtan, izjavio je Kastro u razgovoru sa španskim intelektualcem Federikom Majorom. Ključ moga života bio je zapravo u tome da sam u svakom trenutku bio svestan iznenadne, nepredvidive smrti, toliko da me to nije ni preokupiralo. Kada me je moj buntovni karakter gurnuo na put revolucionarne borbe, a niko me nije na to terao, znao sam da je malo verovatno da ću dugo poživeti. Ali, eto, poživeo sam...”
“Sada ovi iz CIA”, nastavio je Kastro, “jedva čekaju da umrem kada već nisu uspeli da me ubiju, a radili su svesrdno na tome”. Za Kastra, kao i za Napoleona, metak očigledno nije još “izliven”. Smrt ga nije htela. Nije mu bilo suđeno da umre od nasilničke ruke. Koliko je u tome zaslužna njegova izuzetno brojna i perfektno obučena služba obezbeđenja, a koliko mu je u tom “ruskom ruletu” i sudbina bila naklonjena, teško je dati tačan odgovor.
Kastro je svoj život proživeo u tom začaranom krugu, a da nije doživeo, kako bi Markes rekao, ni najmanju ogrebotinu. Iz Majamija su donedavno verovali da će probiti taj štit i “osloboditi Kubu od diktatora.”
“Svašta su nam Amerikanci radili”, nastavlja Kastro. “Pod Niksonom 1971. godine, prema izvorima CIA, na Kubu je bačen virus svinjske kuge. Morali samo da pokoljemo pola miliona svinja, a te kuge na Kubi nikada ranije nije bilo. A o atentatima da i ne govorim”.
Kastro navodi da je tih pokušaja atentata bilo 637.
“Ti atentati se mogu svrstati u tri grupe”, objašnjava kubanski lider. “Prvu grupu čine atentati iz druge ruke, oni iza bez “posrednika”. Zatim dolaze atentati iz druge ruke, oni iza kojih su stajale navodne nezavisne grupe i organizacije, koje su htele da me ubiju za svoj račun, bez direktne umešanosti američkih vlasti.
I na kraju, postoji i treći pravac koji se sastoji u tome da se putem propagande i političkog delovanja stvori takva klima i takva psihoza, da treba krenuti u lov na moju glavu, da se demon mora ukloniti, da za to valja sakupljati novac, ljude i oruđe. Mnogim ljudima su usadili u glavu ideju da mogu uraditi veliku stvar, tj. ubiti tog đavola na Kubi.
O toj igri mačke i miša sa agencijom CIA, Kastro govori ovako:
“Svakog dana učestvujem i pobeđujem u igri koja se zove ’pobediti smrt’. I priznajem, jako uživam u tim igrama i pobedama, jer znam koliko to teško pada mojim neprijateljima...”
Od pre dve godine Fidel Kastro igra drugu “igru”, onu sa kojom CIA i kubanski antikastristički emigranti nemaju nikakve veze. Ta igra se zove - kako pobediti smrt. Na bolesničkoj postelji, daleko od očiju javnosti i nišanskih sprava svojih neprijatelja, Fidel Kastro od jula 2006. vodi verovatno poslednju bitku svoga života, onu sa kojom svako mora da se suoči jednog dana.
On je tu bitku, koliko god da je svaki trenutak ljudskog života dragocen, već dobio. Nadživeo je sve zavere i atentate, devetoricu američkih predsednika, i spremio se na poslednji put voljom svevišnjeg, u vreme koje se može smatrati punom merom ljudskog života.
A šta će Kuba, sadašnji i budući stanari Bele kuće posle toga raditi, nije više u njegovoj moći da o tome odlučuje. Dok je mogao odlučivao je.
Kako bi Španci rekli, Kastro će, po svemu sudeći, makar se i ne izvukao iz ove teške zdravstvene krize koja ga ja zadesila u leto 2006. godine, umreti “sa cipelama na nogama”, u svom krevetu, Božjom voljom, a ne od ruke CIA.

POKLON CIA
POKUŠAJ invazije u Zalivu svinja Kastro je slomio za nepuna 72 sata. Kastrove trupe su zarobile 1.200 američkih plaćenika, većinom pripadnika kubanske antikastrističke emigracije. Pošto su diplomatski odnosi između dve zemlje bili prekinuti, Vašington je u Havanu kao pregovarača poslao poznatog advokata Džejmsa Danovana. U ime kubanske strane pregovarao je lično Fidel Kastro.
Kao znak dobre volje, Danovan je Kastru na poklon doneo sportsku jesenju jaknu!
“Sa tom jaknom su hteli da me ubiju”, ispričao je kasnije. To je zapravo bio “poklon” od CIA. Ta lepo skrojena i krznom postavljena jakna, bila je impregnirana smrtonosnim bakterijama”. Srećom, nisam je ni probao. Stvar je propala, možda zato što su bili nesmotreni, pa se nisu setili da se tako debela i topla odeća ne nosi u tropskoj Kubi...”
-A možda je taj Danovan,- nastavlja Kastro,- bio zloupotrebljen, da uopšte nije znao da mi donosi smrtonosnu jaknu. A, mi smo se pred njim pravili da ništa ne znamo.
(Nastaviće se)