PROŠLOG utorka u zoru, Fidel Kastro je još jednom iznenadio, zabrinuo i zbunio svoje sugrađane. Saopštio je da se povlači sa vlasti, što je za 70 odsto Kubanaca vest kakvu su prvi put čuli u svom životu. To su oni građani koji su rođeni posle 1. januara 1959. godine, kada je Kastro oborio i proterao diktatora Batistu sa ostrva i preuzeo vlast nad Kubom.
On je taj svoj odlazak najavio i prošlog decembra, ali je malo ko to ozbiljno uzeo. Kastro je onda u jednoj od svojih kolumni u “Granmi” napisao da nije “vezan za vlast” i da “neće biti prepreka na putu mlađim generacijama kubanskih političara.”
Sada je ta stvar postala ozbiljna i definitivna. Oboleli i ostareli vođa odlazi u penziju, “zanimanje” koje nikada u životu nije mogao zamisliti.
“Niti imam aspiracije, niti ću prihvatiti, napisao je Kastro tog dana, da budem biran na funkciju predsednika i vrhovnog komandanta oružanih snaga.”
Ovom porukom oboleli Kastro je odagnao sve dileme i sumnje, da li će on danas kada zaseda Narodna skupština u novom sazivu, biti izabran za predsednika Državnog saveta, funkciju koja podrazumeva i preuzimanje dužnosti predsednika vlade. Kastro je na toj funkciji od februara 1976. godine, kada je donet novi Ustav, ali je zemlju vodio i pre toga kao premijer i kao šef KP Kube.
SADA je, dakle, odlazak definitivan, mada će Kastro dok god bude disao na ostrvu, a moguće je i jedno vreme i posle sudnjeg časa, biti prisutan, uticajan i moćan. Takav zaključak se nameće, ne samo zbog njegovog apsolutnog autoriteta i neograničene lične vlasti, koja je trajala punih 49 godina, nego i iz činjenice, koja je mnogima zapala za oko, da on u svojoj “ostavci” nigde ne pominje da se povlači i sa položaja generalnog sekretara KP Kube, funkcije koja je u komunističkim zemljama, a Kuba to još jeste, važnija od svih drugih položaja, pa čak i onog koji nosi funkcija šefa države.
To i on sam nagoveštava. “Ne opraštam se od vas, piše Kastrotavci. Nastaviću da se borim kao idejni vojnik. Pisaću ’razmišljanja druga Fidela’, umesto ’razmišljanja vrhovnog komandanta’. Valjda će me neko slušati...”
Dovde su stvari jasne. Fidel prepušta vlast drugima, ali se ne zna pouzdano kome, mada sve prognoze idu prema njegovom mlađem bratu Raulu, koji jeste mlađi, ali je star. Sada mu je sedamdeset i sedma godina života.
Odgovor na to pitanje znaće se danas. Ali, ono što je sasvim izvesno, to je da Kastro odlazi, da se završava epoha njegove duge, lične vladavine, da njegovu Kubu čekaju velika iskušenja, jer se zemlja, pritešnjena blokadom i nemaštinom, mora menjati hteli to kastristi ili ne.
Proces Kastrovog odlaska i nasleđa otvoren je pre 19 meseci kada je on pao u bolesničku postelju, a sve poluge vlasti privremeno preuzao njegov brat Raul.
Puklo je i njegovo čelično zdravlje. “Farmerov sin” iz Birana, koji je više od šest decenija rušio sve prepreke pred sobom, udarao bejzbol palicom jače od mnogih američkih profesionalaca, spavao gde stigne i kad stigne, i mogao da sa trpeze potamani ogromne količine hrane, našao se preko noći na operacionom stolu, star, bolestan i nemoćan, pred očima zabrinutih prijatelja i obradovanih neprijatelja sa severa koji su se ponadali da će ga se bar tako otarasiti. Amerika čeka na taj momenat pola veka, ali je sada skoro sasvim izvesno da on sa ovog sveta neće otići američkom, nego božjom voljom.
DOK se Kuba sa zebnjom priprema za tranziciju, u koju Amerika može da umeša prste, ostareli Fidel Kastro počinje da svodi račune svog burnog i riskantnog života.
“Imao sam ludu sreću u životu, izjavio je pre dve godine. Niti su me bolesti presekle, niti su uspeli da me ubiju u tim grdnim zaverama i atentatima.”
A onda je “patrijarh”, koji je pola veka vladao Kubom u prvom licu, pokušao da se našali: “Kada jednog dana stvarno umrem, što će svakako da se desi, niko neće poverovati da sam mrtav. Moji i neprijatelji Kube, toliko su me puta upokojavali, da će teško iko poverovati u takvu vest. Mogao bih tako i mrtav da nastavim da hodam i vladam kao što su mrtvog Sida posadili na konja i odlazi sa njim u pobedonosne bitke... Prema tome, neka moji neprijatelji ne gaje iluzije. Ako umrem sutra, moj uticaj na Kubi može samo da poraste...”
O ličnosti Fidela Kastra, kome je 82. godina života, napisane su knjige, ispletene legende, jedni su ga slavili, drugi osporavali, ali niko nije mogao, niti će moći da porekne da je on bio jedna od onih svetskih i legendarnih figura koje su obeležile 20. vek.
Za generacije Kubanaca koje su rasle i stasale pod njegovim rukovodstvom, Kastro je “patrijarh” koji je skoro punih pet decenija vladao Kubom kao velikom porodicom, ličnim auroritetom i čvrstom rukom kućnog starešine, na način kako to niko nije činio u svetu tokom 20. veka: direktno, u dnevnom kontaktu sa ljudima, sa govornice, preko radija i televizije, ne držeći se pri tom ni slova zakona, ni svoje premijerske fotelje, koja ga, kako je i sam priznao, uopšte nije držala ni privlačila.
Za Kubance, Kastro nije bio ni predsednik, ni premijer, ni generalni sekretar, pa čak ni vrhovni komandant. On je za njih jednostavno Fidel. Cela Kuba je sa Fidelom na “ti”, cela zemlja čeka da se on pojavi za govornicom, ili na ekranu da kaže šta da se radi.
Ta politička formula se zvala: Fidel, plus mase.


PROMENE, PROMENE
TRI dana posle najave svog povlačenja, Kastro se opet oglasio svojom “kolumnom”. Bio je to odgovor Džordžu Bušu, koji je iz Afrike prokomentarisao radosnu vest iz Havane kao šansu da će posle Fidelovog odlaska sa vlasti na ostrvu doći do “promena”.
- Pola veka, odgovorio je kubanski vođa, živimo pod njihovom blokadom i pola veka slušamo istu stvar, iste pokliče: “Promene, promene, promene!” Slažem se, ali promene u Sjedinjenim Državama! Kuba se odavno promenila.
Ovu najnoviju kolumnu “Granma” nije naslovila “Razmišljanja vrhovnog komandanta”, nego “Razmišljanja druga Fidela”, kako je on sam naložio kad je saopštio da se povlači.
(Nastaviće se)