PRVU knjigu, sa sto lirskih i osam epskih pesama, Vuk je završio početkom februara 1814. Ostavio ju je Cenzuri i 1. aprila uputio se u Peštu.
S rukopisom prve srpske gramatike, Vuk se u leto 1814. vratio u Beč. Uto se iz štampe pojavilo i njegovo prvenče, “Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica” (štampao ju je o sopstvenom trošku, u 1.500 primeraka).
Pojavu “Pismenice” Kopitar je razdragano pozdravio. “Dobro došla, prva srpska gramatiko sa ćiriličkim slovima!” - bile su prve reči njegovog nadahnutog prikaza. “I dvostruko dobro došla što si napisana verno po govoru prostoga naroda!” Svoj ushit sveo je na kraju u niz studioznih, iskrenih i, uglavnom, opravdanih zamerki.
Ovim dvema knjigama srpski govorni jezik počeo je izranjati iz anonimnosti vekova, da bi našao svoje mesto među ostalim jezicima učene Evrope.
Uz stvaralački, Vuka je s jeseni 1814. obuzeo još jedan nemir - ljubav prema plavookoj Aneti. Od čamotinje po rastanku s njom - pisaće joj tih dana iz Budima - morao je poći u obližnju Sent-Andreju, da nađe smirenja i okrepljenja među tamošnjim prijateljima.
S porodicom Kraus (u to vreme su je činili majka i dve kćeri) Vuk se upoznao 1813. godine, kako će reći biografu I. I. Sreznjevskom. Ukoliko je Vuk pod tim podrazumevao iznajmljivanje stana kod Krausovih, to je moglo biti u leto naredne, 1814. godine. Naime, prvih meseci po dolasku u Beč živeo je kod Stefana Živkovića i rođake Savke.
O glavi porodice, krojaču Andreasu Krausu, nema iz tih dana ni pomena: jamačno je bio umro.
Na osnovu nekoliko sačuvanih pisama, koja je uputila svojoj kćeri Ani, moglo bi se zaključiti da je majka Ana-Marija, rođena Daniel, bila preduzimljiva i razborita žena, naklonjena Vuku i s mnogo razumevanja za njega.
Mlađa kći Krausovih, Marija-Ana, rođena je oko 1798. godine, 5. februara. Podatak iz venčanice potvrđuje ovu godinu (u posmrtnoj listi pak naznačeno je da je Ana umrla u 78. godini, što bi upućivalo na 1799, kao godinu rođenja).
Prilikom Vukovog nastanjenja kod njih, imala je petnaest godina. Mogla je pre toga da završi osnovnu školu. Za više obrazovanje, očevidno, nije imala ni uslova ni ambicija. U leto, ili s jeseni 1814, dakle, začela se ljubav između dvadesetšestogodišnjeg crnpurastog izbeglice iz Srbije i plavooke, skoro dvanaest godina mlađe gazdaričine kćeri - možda u vreme bolesti Vukove, kad ga je čitava porodica brižno negovala.
Vuk je iskreno zavoleo Anu. Već u prvim pismima ističe želju za brakom. “Rekao sam vam više puta”, piše joj u drugom po redu pismu, 25. novembra, 1814, “da sam uvek želeo da dobijem takvo biće za ženu u čije bih se pravedno srce, vrlinu i razum mogao uvek pouzdati ni najmanje ne sumnjajući u njih, a to sve kod vas sam našao.”
I dok je “krotio” srpski jezik u pravila i sunarodnicima i inorocima otkrivao lepotu srpskih narodnih umotvorina, predvodnik velikog “rata za srpski jezik i pravopis”, trubadurski zaljubljeno čeznuo je i patio za svojom “Anetom”, za “najdražom prijateljicom” srca svoga, podsećajući je da će na nju misliti sve dok mu hladna smrt ne sklopi oči.
Obraća joj se i stihovima “Ne zaboravi me!”:
Ne zaboravi me! O devojko na koju mislim,
O kojoj ova pjesmica pjeva,
Za čiju sudbu često, plačuć Bogu se molim,
Ne zaboravi me!
Ne zaboravi me, kad neki mladić u veselom društvu
Vijenac ti radosti plete,
Neka ti tad šapne na uho, tiho, moj duh čuvar:
Ne zaboravi me!
I ako možda srce tvoje s došle neznanim nagonom
Počne da kuca za nekog drugog,
O zaklinjem te tada svom mojoj čistom ljubavi,
Ne zaboravi me!
(Nastaviće se)


Feljton je napravljen prema knjizi ”Vuk u slici i reči” Goluba Dobrašinovića. Izdavač ”Prosveta”.