Piše: Žarko Petrović

VREME je da svoj rad sa vokalnim solistom Miodragom Jevremovićem saberem. Ali, Miki Jevremović mi nedavno kaže: “Neka nas, neka još, rano je...”
Vokalni ansambl kompozitora Predraga Ivanovića “Stari tračeri” jedna je duša, topla i harmonična. Aleksandra-Duda Ivanović sada je prvakinja Beogradske opere, ali onaj glas koji je bojio i zlatio kompoziciju bio je još jedan orkestar.
A njene saradnice, njih tri, kao njene duhovne sestre, srebre i pozlaćuju tonove i stihove. Uživali smo. Miki, “Stari tračeri” i ja.
Ona nije došla kad cvetaju bulke. U umetnosti je tako: ljubav nikada ne prolazi. Ostaju delo, priča o njoj, pesma. Oni su i dalje svi zajedno.
Na svakom koraku “vreba ljubav”. I to ona najopasnija, ljubav na prvi pogled! U prodavnici upoznamo plemenitu ženu koja prodaje hleb, identifikovanu sa ovim božijim jestivom... Nekada, zaželimo mir kraj nje i dom u kome će uvek biti dobro jelo i vruća srpska pogača... Ljubav zaigra svoju igru u senzibilnom i senzualnom dodiru žene u berberskoj radnji.
Njene ruke prelaze preko lica i vrata kao predigra dvoje ljubavnika. A nije tako. Lepo našminkana, u kostimu od svile, koja se nečujno leluja oko tebe, kreće se kao mačka ili srna... A ruke su joj duge i bele... Zar je onda čudno zaželeti romansu?
Kažu da vozovi nose radost i strah. Naročito oni sporoga hoda, vuku ljude kroz gradove, sela i bespuća, lepote i strahote ljudskoga uma. Oni večno žive i tragaju za vremenom i čovekom koji dolazi i odlazi sa ovoga sveta.
U vozu, sva se lica promene. Menja im se osmeh na licu i ukaže zabrinutost. Kao da to nisu više oni ljudi sa perona. Uđe u njih neka radost ili strah koji ih obuzme zbog putovanja. U glavama putnika nisu više njihove misli, već one koje su ostavili, ili misli onih kojima žele da doputuju. Na licu, ukažu im se bore ili iznenadni osmeh. Izmeni se boja glasa.
Svako ima svoj voz: brzi ili spori. Često je i sudbina takva: kakvim vozom putuješ, tako i živiš, opušteno ili žustro. Peron, železnička blagajna, kolovoz, lokomotiva, kondukter sa starim fenjerom kao kod marsovca, skretničar sa crvenom kapom, železnički radnici koji tovare pakete i džakove u vagone, kraj kojih je često, u ratnim prilikama i nemaštini, i vagon sa kravama i volovima, zečevima i ćurkama, ostaju nam u sećanju do kraja života.
Dugo je živeo voz “Ćira”, koji je saobraćao na relaciji Užice - Beograd. Preživeo je ratove, dovozio i odvozio đake, studente, gospodu i seljake, špekulante, radovao i rastuživao svoje putnike. Od Užica do Beograda “Ćira” je putovao devet sati i pisci su stizali da napišu priču, studenti da spreme ispit, pesnici da napišu pesme, najlepše i najduže...
Vozovi bude i uspavljuju ljude, a njihov “garavi život” stvara i uništava. Ulazak voza u železničku stanicu, često je spas nekom čoveku ili smrt prevelikoj želji.
Ima li većih scena iz života od onih sa perona, zvižduka voza na stanici, lokomotiva koje purnjaju ili odlaze u daljine i neizvesnost? I nazivi železničkih stanica ukazuju na sudbinsku ulogu voza.
Stanica Termini inspiracija je za veliki roman i film. Lav Nikolajevič Tolstoj bežao je od smrti iz Jasne Poljane u kojoj je sagradio besmrtnost. Nije hteo da prizna sebi da smrt dolazi neminovno. Vozom je pobegao u Astapovo, železničku stanicu, u sobu šefa železnice, odakle se nije živ vratio. Voz ga je tu ostavio svome narodu i celom čovečanstvu...
(Nastaviće se)