Piše: Žarko Petrović

U INTERVJUIMA često govorim: “Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...”
Godine 1958, 23. avgusta na tašmajdanskom stadionu u čast otvaranja Beogradskog sajma, održan je veliki koncert pred više od 5.000 gledalaca. Mile Bogdanović prvi put peva “Serenadu Beogradu”...
Uskoro, u Beograd dođoše zagrebački prijatelji.
I Ivo Robić, najpoznatiji vokalni solista Zagreba svih vremena. Prvi pozdrav Beogradu u velikoj dvorani Doma sindikata bio je glas Iva Robića:”
...Beograd volim kad sviće...” Godine 1961, u Moskvi i Petrogradu, Dušan Jakšić pobrao je velike aplauze. Čula se “Pesma Belgrade”.
Šezdesetih godina, novinar Miro Radojičić priča po Beogradu da Amerika počinje svakoga dana svoje emisije o Jugoslaviji pesmom o ljubavi prema Beogradu...
Radio Helsinki, u danima kiša i snega, svira našu melodiju maja i proleća. Sada je 1995. godina.
U taksiju prema Avali slušam valcer Beogradu i Bobu Stefanovića. I živi smo: Beograd, Mile Bogdanović, Ivo Robić, Dušan Jakšić i ja.
Na Keju ljubavi u Oršavi, sve tone: grad, sećanje, decenije najlepšeg cvetnog vrta i jedna ruža.
Sve je već pod vodom. Samo jedna ruža prkosi.
Natopljena ljubavlju generacija koje su je negovale i čuvale.
I nikako da potone ova ruža, kao i ona francuska katarka sa grbom grada Pariza na kojoj piše: “Koleba se ali i ne tone.”
Jedan talas, poslednji i podmukli ubica, savio je u usnulu ružu i poslao je u večnu priču o ljubavi i ljubavnicima...
Otputovao sam, sa ružom u srcu i očima u Bukurešt. Tamo je bila Elena.
U Bukureštu, kod cvećarke, našao sam nežnu, zanosnu ružu koju nazivaju “Marija Kalas”, poklonio je Eleni i rekao: “Ovo je ruža iz Oršave.
Ona ne može da uvene, da umre. Ona traje i posle nas.”
U Bukureštanskoj operi pevala je Elena Černei, jedna od najboljih Dalida na svetu. Moju ružu, poljubila je Elena i rekla da će doći u Beograd. “Sigurno ću doći”, rekla je. “Sviđa mi se tvoja pesma i reč...”
Nikada više nisam video Elenu. Ili nije dao Bog, ili nisu dali ljudi!
Kakva muzička elita! Gabi Novak, Tereza Kesovija, Nikica i Stipica Kalođera, Ferdo Pomikalo, Vojislav Simić, Ilija Genić, Jure Robežnik, Dušan Jakšić, Lola Novaković, Anica Zubović, Majda Sepe, Marijana Deržaj, Đorđe Marjanović...
Uoči festivala “Beogradsko proleće” 1963. štampa piše da Gabi Novak prestaje da se bavi pevanjem. Nema pesmu po njenoj želji... Iste noći, šaljem joj note.
“Hvala, najlepše hvala...”, javljaju se Gabi i Stipica.
Festival je završen. Gabi je pobednik i pesma “Zbogom”.
Pobedu slavimo u zlatnim kuloarima Beograda, a negde u zoru idem sam na stara mesta: “Doboj” na Dorćolu, “Užička Kremna” u Dušanovoj ulici i kod “Zmajka”.
Onako, u crnom svečanom odelu sa peharom u ruci. Oko mene pijani boemi, sviraju rumunski Cigani i peva crna Mariola...
A onda, odlazim na mansardu u san pobednika, usamljenika i nostalgičara. Iskreno, postoji kraj svake ljubavi i to je ljubavna smrt, mala ili velika.
U pesmi, u nekoliko tonova i stihova, autor kaže sve...
Ljubavni brodolom ostavlja trag, a muzika beleži i deli bol rastanka...
Nikada neću zaboraviti Gabi Novak i naš zajednički uspeh.
(Nastaviće se)