U jesen 1959. u Užicu je održano književno veče Desanke Maksimović i Stevana Raičkovića. Poklonio sam Desanki svoju gramofonsku ploču sa pesmom „Sve moje jeseni su tužne“.
„Žao mi je što ja nisam napisala ove stihove“, rekla je Desanka. Mnogo godina kasnije, Desanka Maksimović je čula muziku na „Strepnju“ i „Opomenu“ i poručila mi:
„Želim da i dalje sa uspehom komponujete na moje stihove...“
U jednom nostalgičnom raspoloženju, primetio sam da nemam ploču sa pesmom o tužnim jesenima. Setio sam se Desanke:
„Tragam za ovom gramofonskom pločom i želeo bih da je presnimim...“, rekao sam Desanki.
„Pokloniću vam primerke svojih objavljenih dela i neke originale neobjavljenih pesama. Vaša pesma je i moje sećanje koje traje. Ne oduzimajte mi tu baladu i jesen... Ne, nemojte, molim vas!“, zamolila me Desanka Maksimović.
Shvatio sam: veliko, usamljeno dete, kneginju stiha, uzbuđivali su moji stihovi. Pričalo se da su i Desankine jeseni tužne...
U „Beogradskim pričama“ Koste Dimitrijevića, glavni junak doživljava dramu. U restoranu, na Terazijama u Beogradu, za sve vreme ovog sivog ljubavnog raspleta, orkestar svira „Sve moje jeseni su tužne“.
NostalgiČna pesma o priči iz mladosti stigla je i na slikarska platna, u sveske i dnevnike pesnika, nesrećnika ali i onih srećnih poznanstava, u igru begina i nežnu reč, u duše ucveljenih, ljubavno pobožnih i bolnih osoba, na perone i autobuske stanice, gde pesma dočekuje i ispraća, u noćna bdenja boema i skitača duha i tela... Mnogi su boleli i voleli uz ovu uspomenu. Osećao sam to, video i slušao. I nastavio sećanja o nevinoj i naivnoj priči o jeseni, kraj klavira.
„Kako je mlad“, oteo se uzdah iz hiljadu duša na Kolarčevom narodnom univerzitetu prilikom izvođenja pesme „Sve moje jeseni su tužne“. Iz šesnaestog reda izašao sam pred publiku u starom sakou još iz školskog doba i roditeljskog doma.
Pričalo se: to je čovek zrelih godina, sed, umoran, tuberkulozan, sklon alkoholu, razočaran, ostavljen u ljubavi, živi na mansardi u Dušanovoj ulici, sa klavirom. Izuzev mansarde i klavira, ništa od ovoga nije bilo tačno.
Završio se koncert. Ostao sam na svome mestu i čekao da svi izađu iz sale i da ostanu samo čuvari reda. Na kraju sale jedna lepa crna devojka dvadesetih godina, očigledno me čekala. Pokazala mi je veliku debelu svesku na čijim koricama je pisalo: Ž. P. - broj 1. Na prvoj stranici ispisani su stihovi jesenje elegije. Zamolila me je za potpis i otišla. Bilo je to u jesen 1956.
Godine 1990, na Kalenića pijaci, iz autobusa, zajedno sa mnom, izašla je gospođa lepih crta, bledolika i nežnog pogleda.
„Potpišite mi se ovde, molim vas“, rekla je i okrenula korice sveske na kojima je pisalo: Ž. P. - broj 19, a onda iz tašne izvadila svesku broj 1 iz 1956. Setio sam se. To je ona lepa mlada devojka sa Kolarca, sa prve stranice moga umetničkog dnevnika i njene intimne sveske... To se ne zaboravlja.
Pokušao sam onako brzo, nervozno, da je nešto upitam. Nisam uspeo. Okrenula se i otišla. Nisam je više video. Na svoj rođendan, u znaku Škorpije, javljaju mi se glasovi koji se ne predstavljaju. I ćute. Uvek zaželim da je među njima i ona devojka sa Kolarca iz 1956, ona žena sa Kalenića pijace, kojoj ni ime ne znam. Da li još vodi dnevnik o jednom „bledolikom, usamljenom kompozitoru“?

(Nastaviće se)