Piše: Žarko Petrović

Kompozitor i književnik Žarko Petrović obeležava pola veka uspešnog rada i isto toliko od nastanka svoje čuvene elegije “Sve moje jeseni su tužne”, prevedene na više svetskih jezika, rado slušane i danas. U ovom feljtonu objavljujemo nekoliko zanimljivih pripovedanja iz autorove knjige “Nostalgija”, o zbivanjima u srpskoj kulturi pedesetih godina prošlog veka.


PROLEĆA 1956. boravio sam u Užicu. Pred odlazak u Beograd, saznao sam da je radio emitovao kompoziciju “Sve moje jeseni su tužne”, koja se u rukopisu nazivala “Jesenja elegija”. Pevao je, rekli su - “neki Dušan Jakšić...” Svakoga dana, ovaj snimak se vrti na radio talasima. Velika radost. Već sam pomislio da ostavim komponovanje. Ali, eto...
Na železničkoj stanici u Beogradu, dečak zviždi moje tonove. Čudan osećaj: radostan, uplašen, setan. Zaželeo sam da moje pesme pevaju ili zvižde ulicama. I, dočekao sam. U Beogradu, na peronu.
U Balkanskoj ulici, kraj radnje sa minđušama i starim nalivperima, dva mladića ispravljaju treću strofu ove melodije. Hteo sam da im pomognem. Ali, bilo bi neukusno...
U restoranu “Prešernova klet”, kelner zamera što ulazim sa koferom. Neki gosti se okreću za mnom: neurednost, prašina... U sali, veselo društvo. Alkohol i pesma ranjavaju im dušu. Jedan momak objašnjava da će otpevati svoju najomiljeniju pesmu.
Pevam i ja. Ali, pevač je prestao i prišao mi: “Ej ti, ne znaš da pevaš. Kvariš pesmu. Popij nešto na moj račun i ćuti...” Pocrveno sam ali i shvatio. Bio sam mlad i neiskusan.
U ponoć, u “Prešernovu klet” stigao je književnik i novinar “Večernjih novosti” - Žika Lazić. Znali smo se. Koliko puta sam mu na svojoj mansardi svirao ovu i druge još neobjavljene pesme. Rekao je veseljacima ko sam. Veselje se nastavilo, sa mnom zajedno.
Iz “Prešernove kleti”, krenula je reportaža. Cele noći, obilazili smo beogradske kafane i stigli u “Ruski car”.
U noćnom baru, u Knez Mihailovoj ulici, svirao je orkestar Jakova Sivča, koji je iz Ruskog Krstura došao u Beograd da studira prava. Orkestar je zabavljao grupu pilota. U veselju, isticao se pukovnik Gruber. Po želji, stalno se slušala pesma o jeseni tužnoj. Kada se saznalo da je u sali autor ove pesme, orkestar je krenuo u besomučno izvođenje. Na kraju, Jaša Sivč je bacio i razbio svoju harmoniku, prišao mi i rekao: “Zašto si ovo napisao? Proklet da si”!
Te noći u “Ruskom caru”, Jaša Sivč je ostao bez svoje harmonike, a pilot Gruber me nije napustio dve noći i dva dana. Sve dok nas je snaga nosila.
Pilot Gruber nije među živima, a Jašu Sivča poslednji put sam video na snimanju njegovih rusinskih pesama, pre dvadeset godina. Nadam se da je dobro i da svira svoju novu harmoniku i šeta ulicama Ruskog Krstura.
Iste noći, Žika Lazić je predao rubriku o susretu sa kompozitorom pesme “Sve moje jeseni su tužne”.
Od toga doba, iz Zavičaja, otišlo je mnogo vozova. I vraćalo se, sa novim pesmama o jeseni i žuto-zelenim zanosima...


PORUKA OCA
“OVA će te pesma mnogo u životu koštati”, rekao mi je otac, kada je prvi put čuo melodiju i stihove pesme “Sve moje jeseni su tužne”. I nije pogrešio.
(Nastaviće se)