Piše: Novica Pešić
U leto 1918. godine vojvoda Lune nalazio se u Vrnjačkoj Banji po specijalnom zadatku i obavljao poslednje pripreme za povratak na Solunski front. Ljubica Čakarević, učiteljica iz Užica, uporno je zahtevala da i ona pođe sa njim. On je to energično odbijao, ali njena upornost je ipak pobedila. Na put su krenuli sa planine Goč.
U usamljenoj kolibi, na planini Goč, zatekosmo grupu ljudi. Pored Luneta i Milutina, bila su još četvorica: Lunetov otac Mirče, Obrad Mladenović (predsednik opštine Vrnjačke Banje), Italijan Pega i jedan mladić za koga sam kasnije saznala da je bio u obaveštajnoj službi Vrhovne komande.
Lune mi je odnekud nabavio vojničke čakšire i šajkaču. Dadoše mi i neke cokule, polovne, ali dosta jake i po meri. Milica, moja sestra, dan ranije mi je odsekla kosu. Lune je na sebi imao bugarsku vojničku bluzu i šapku. Svi ostali, osim Mirčeta, koji je nosio seosku odeću, bili su poluvojnički obučeni...
Od polaska sa Goča prošlo je 27 dana...
Mrak se spuštao, išli smo uvučene glave, ćuteći. Paljba je bila sve učestalija. Nađosmo se između dve vatre. Prvi put osetih istinski strah. Činilo mi se da se sva tresem. Srećom, bio je sumrak pa niko nije video koliko sam se uplašila.
Izbeći tolike potere i zasede, trpeti glad i žeđ, pa sada, umorni i izranavljenih nogu, da izgubimo glavu pred rovovima naših vojnika.
Ne znam koliko je trajalo puzanje prema jednom bregu, ali znam da je pucnjava bila užasna. Zemlja se tresla...
NEOČEKIVANO, pojavi se bugarski vojnik i hitnu na nas jednu za drugom dve bombe. One, srećom, padoša u rov ispred nas i eksplodiraše... Odmah zatim, s druge strane rovova, naši vojnici otvoriše paljbu iz mitraljeza, tukući u pravcu našeg kretanja. Polegasmo po zemlji, očekujući da se vatra utiša...
Bili smo u bugarskim rovovima i smrt nas je vrebala na svakom koraku. Znali smo da zoru ne smemo da dočekamo u bugarskim odjavnicama...
Puzili smo do žice. Taman smo pomislili da ćemo se spasti, kad zaštekta mitraljez. Kada se vatra smiri, Lune viknu:
- Ljudi, braćo, ne pucajte! Ovde Lune! Ne pucajte ako Boga znate... Naši smo...
Mitraljeski rafal ponovo odjeknu. Ako su nas naši i čuli, znači, ne veruju nam. Meci su nas prikovali za zemlju. Ćutali smo jedno vreme i čekali... Nešto kasnije Lune je ponovo doviknuo:
- Ima li koga iz čete kapetana Milivoja Anđelkovića...
Kapetan je, na našu sreću, bio u susednom rovu, prepoznao Lunetov glas i odmah dotrčao.
Nekoliko vojnika iskoči iz rova i pođe nam u susret. Jedan kaplar istrča i, videći me iznemoglu, ranjavih nogu, zgrabi me u naručje i prenese preko žice...
Bila sam u poderanim opancima, gotovo bosa. Nastade neopisiva radost. Uvedoše nas u neku baraku i ponudiše kafom... Odnekud donesoše cokule i šinjel i dadoše mi.
Čim smo se okrepili, uputiše nas najpre u puk, zatim u štab divizije i Vrhovnu komandu.
U štabu divizije je bio dr Rajs, koji je zabeležio naše izjave o Srbiji. Ja tražim brata Milutina. Prilazim telefonu i kažem:
- Ja sam Milutine, tvoja sestra Ljubica... Čujem kako grca... Guše ga suze... I ja plačem. Malo kasnije dotrča Milutin. Grli me, odmiče se, gleda me, kao da ne veruje da sam to ja, njegova sestra, koja je došla, peške, čak na Solunski front.
DOK sedimo i pričamo, dotrča jedan oficir i reče da odmah krenemo u Vrhovnu komandu, tamo nas čekaju. Krenusmo u Bukovik. Tamo su nas dočekali oficiri i vojvode. Tu sam prvi put videla vojvode Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. Stegli su mi ruku i čestitali. Govorili su da sam junak, da sam došla u pravi čas, da sam pravi vesnik iz porobljene Srbije. Rekoše da me treba i odlikovati. I to se obistinilo: odlikovana sam zlatnom medaljom za hrabrost Miloša Obilića.
Srpske Orleanke bile su i mnoge žene iz savezničkih armija koje su pohitale u pomoć srpskoj vojsci kada je bilo najteže, od 1914. i 1918. godine. Mnoge britanske lekarke i bolničarke otišle su iz svoje zemlje da bi radile za Srbe, najčešće u strahovito teškim ratnim uslovima. Pokazale su da su savršeno dorasle i najtežim hirurškim i bolničkim zadacima, da mogu da izdrže teškoće i lišavanja koja iziskuje rad u poljskim bolnicama i da ih, usred ratnih neizvesnosti, strahota i opasnosti, odlikuju disciplinovanost, hrabrost i odgovornost u radu. Kragujevac, Mladenovac, Kraljevo, Vrnjačka Banja, Kruševac, Skoplje, Đevđelija, Kajmakčalan - neobična, čudna, imena teška za izgovaranje, a koja su pre sedamdesetak godina, u vreme ratovanja u Srbiji, bila isto toliko često pominjana po engleskim kućama kao i Ipr, Soma, Verden i Galipolje.
Ona su bila pogrešno izgovarana i pogrešno prenošena s ćirilice na latinicu - Kraguyevaz, Kraveovats, Kruyevatz. Skoplje je podjednako često pominjano po svom turskom imenu Uskub, pa su oba naziva bila poznata; Bitolj je bio Monastir u jednim novinama, a Bitolj u drugim. Mnogim britanskim ženama koje su radile u tamošnjim poljskim bolnicama ti nazivi neobičnog zvuka postali su isto toliko bliski kao Aberdin, Vorik ili Londonderi.


ŠKOTSKE DAME
Najveći doprinos lečenju ranjenika u Prvom svetskom ratu u Srbiji dale su Bolnice škotskih žena (Scottish Njomen,s Hospitals), čije su osoblje činile isključivo žene, i bolnice Srpskog potpornog fonda (Serbian Relief Fund), kojim su upravljale žene. Osim toga, mnoge žene su došle pojedinačno, na ličnu inicijativu, da rade kao lekarke, medicinske sestre ili bolničarke u okviru Crvenog krsta ili sasvim nezavisno, pridružujući se po dolasku srpskom Crvenom krstu, mesnim bolnicama ili organizacijama za pružanje pomoći.
(Nastaviće se)