U JABLANIČKOM ustaničkom odredu, pod komandom kapetana Milinka Vlahovića, nalazile su se veoma hrabre žene Leposava Mladenović Belosajka iz Dragog Dela, Plana Gudeljević-Mihajlović i Darinka Pavlović-Đurović iz Nove Topole, zatim Milica I. Kujović iz Stuble, Ružica Vlahović iz Tulara, Danica Mrdeljić iz Dobrog Dola i Ružica Smolović iz Gajtana.
Milica Boričić iz Sekirače odsekla je kosu i obukla muško odelo. Sa mužem se borila protiv Bugara i posle propasti ustanka. Nije htela da se preda Bugarima već je iz Gornje Jablanice prešla na planinu Kukavicu. Sklanjajući se od bugarskih čestih potera došla je u Poljanicu, gde su je izdajnici potkazali Bugarima. Javno je streljana u Lebanu.
Među ženama borcima Jablaničkog odreda bila je i Danica Mrdeljić iz Dobrog Dola. Zajedno sa ocem Savićem i braćom Milanom i Ivanom učestvovala je u svim borbama sve do propasti ustanka, a i posle njega. Hrabro je poginula u borbi sa Bugarima u Bosilegradu 16. maja 1917. godine.
Mladena Mladenovića iz Petrovca od prvih dana ustanka aktivno je pomagala ustanicima Gajtanskog odreda i Slišanske čete. Učestvovala je u borbama i bila neustrašiva.
Dok se ona borila u Topličkom ustanku, njen muž Bogdan - sa kojim je izrodila jedanaestoro dece - sa braćom Milovanom i Naćom, borio se kao srpski vojnik na Solunskom frontu.
Posle kraha ustanka, Mladenu su Bugari uhapsili i sproveli u prokupački zatvor. Tri meseca su je tukli, mučili i saslušavali.
Kad nije odala ustanike i organizatore četničke organizacije bučumetske opštine, doveli su je u Bučumet.
Prisilno su okupili seljake okolnih sela, a Mladenu vezali za noge naopako i obesili o veliki hrast ispred opštinske zgrade.
Četiri dželata sa korbačima i tojagama udarali su joj sedamdeset i pet batina i ostavili je onesvešćenu da visi. Seljaci su sa velikom zebnjom i strahom gledali, a kad su se Bugari udaljili skinuli su sa drveta Mladenino telo i na volujskim kolima doterali kući.
Zaklali su tri ovce, skuvali koprivu i sa tri sveže kože obavili Mladenino telo i tako je spasli sigurne smrti.
Ostaće u trajnom pamćenju učenica leskovačke gimnazije i pesnik Kosara Popović Caca, kćerka prote Trajka Popovića. Zbog pomaganja topličkim ustanicima, nošenja lekova, bombi i municije, Bugari su je osudili na smrt. Sa Trajkom Savićem Kostićem, predstavnikom turekovačke opštine, Dušanom Manasijevićem, iz učiteljske škole, i Ilijom Katanićem, trgovačkim pomoćnikom, Kosara je dovedena u turekovačku sudnicu, gde je održano javno suđenje. Kosaru i šestoro rodoljuba Bugari su osudili na smrt.
Aktivni saradnik topličkih ustanika Cveta Bulajić iz Dubrave učestvovala je u ustaničkim borbama i vidala ranjenike. Bugari su je uhvatili i sredinom januara 1918. osudili na smrt vešanjem. Pred okupljenim narodom javno je obešena u Žitnom Potoku. Sa vešala je pljunula bugarske dželate i hrabro umrla.
Učiteljica Magdalena Nikolić Maga, žena narodnog poslanika Gavrila iz Lebana, aktivno je sarađivala sa topličkim ustanicima. Pomagala im je i organizovala bolnicu za lečenje ranjenika.
Posle propasti ustanka, Bugari su je uhvatili i 17. marta 1917. godine osudili na smrt. Prilikom sprovođenja kroz jablanička i leskovačka sela uzvikivala je: “Živela Srbija!”
Starica Randija Savić iz Turekovca, na početku devete decenije svoga života, bila je uz ustanike. U štapu je prenosila poštu i novac jablaničkim borcima. Na tom zadatku Bugari su je uhvatili, mučili i tukli. Kad nije odala ustanike, završila je mučeničkom smrću. Jelena Popović iz Medveđe sarađivala je sa četničkom organizacijom Gornje Jablanice. Dok je njen muž Josif, telefonista Drugog gvozdenog puka bio na Solunskom frontu, Jelena je sa ustanicima učestvovala u nekim akcijama, zbog čega je uhapšena sa dvogodišnjim sinom Dobrosavom i internirana u Vranje.
Kosara Popović-Radonjić iz Medveđe bila je borac u dva svetska rata. Od pojave ustaničkog pokreta, Kosara je sa četovođom Mitrom Popovićem bila četnik Medveđskog odreda.
Borila se sa Bugarima kod Lebana, na Crnom vrhu, kod Medveđe, na Gajtanu i kod Sponca.
Stanojka Momčilović, devojka iz Borinca, bila je aktivni učesnik ustanka u Jablanici.
Bugarska patrola ju je uhvatila kada je pošla u Borinske livade da obavesti jablaničke ustanike o povlačenju Bugara iz sela Borinca.
Na saslušanju kod bugarskog vojvode Stojana Georgieva, Stanojka je odbila da prizna svoje učešće u ustanku, kao i da oda gde se nalaze njeni drugovi.
Pošto ništa nije priznala, i pored mučenja i batinanja, osudili su je na smrt.
Da bi zaplašili srpski narod, Bugari su prisilili seljake Borinca i Obražde da prisustvuju Stanojkinom streljanju. U voćnjaku Mitićeve bašte, Stanojku su vezali za stablo kruške.
Pre streljanja ta hrabra devojka viknula je:
“Odvežite me, gadovi. Ja neću da bežim. Ubićete mene, ali ustanak i moje drugove nećete. Srbija će pobediti!”.


HRABROST ZA PRIČU
IAKO se okupator nemilosrdno razračunavao sa odvažnim ženama Srbije, one se nisu plašile niti posustajale, bile su rešene da i život polože za spas svoje zemlje. Neustrašivo su išle na svaki zadatak, insistirajući na tome da se ne prave razlike između njih i boraca.
(Nastaviće se)