Piše: Novica Pešić

MAJKE i sestre koje su ucveljene ostale u porobljenoj Srbiji danonoćno su bile u mislima i molitvama sa svojim najbližima koji su u surovim uslovima grabili ka jedinom izbavljenju. Potporučnik Mihajlo Matić šalje telegram majci i javlja joj da je brat kapetan Milutin hrabro poginuo i dodaje:
“Ne tuguj, majko. Živ sam, ako bog da, osvetiću brata!”
Ojađena majka, klonula od bola, sklopila je ruke pred upaljenim kandilom i pomolila se: “Bože, oprosti mi ako sam te ovolikom tugom uvredila i učini da moj sin Milutin bude jedina žrtva za ceo srpski narod.”
Kolika je snaga srpske majke svedoči Milivoje Pavlović: Majka Savka poslala je u rat četiri sina. Najstariji, Milivoj, asistent na univerzitetu, bio je u odredu vojvode Vuka; mlađi Dušan, pitomac Vojne akademije; a dva najmlađa, Milutin i Milan, još đaci gimnazije - dobrovoljni bolničari u vojnim bolnicama...
Došla je kobna 1915. Odstupali su i Savkini sinovi - Milivoj sa još nezalečenom ranom, Dušan, vojni pitomac, narednik, posle tek preležane rane, i Milutin dobrovoljni bolničar. Najmlađi, Milan, mogao je ostati u Nišu ali je i on pošao za vojskom. Majka Savka napustila je Beograd i izbeglički stan u Nišu i sa najmlađim sinom pošla za sinovima. U Peći slučajno nalazi druga dva sina. Pomaže vojska bolesnoj majci da pređe težak put do Podgorice, na kraju života.
Uskoro su u grad stigla i druga dva sina, a zatim i potporučnik Dule. Za trenutak je u njenim očima zasijao plamen života. Pred njom su bila sva četiri sina. Gledala ih je i milovala pogledom, a zatim je sjaj njenih očiju počeo da se gasi. U vojničkom stroju majka je zaspala večnim snom.
PutujuĆi sa srpskom vojskom i izbegličkom kolonom, novinar S. Stefanović se veoma iznenadio kad je na putu sustigao jednu čudnu osobu. “Mlada, lepa, po izgledu vrlo otmena dama, srednjeg rasta, oko 20 do 22 godine, u lovačkom muškom šeširu i sa kišnom kabanicom. Putuje sama, samo sa jednim ogromnim bernardincem i puškom u ruci. Nisam se mogao uzdržati da je ne oslovim. Izvinjavajući se da me to interesuje kao novinara, učtivo je upitah da li putuje s nama, Srbima. Šta ju je rukovodilo da preduzme taj opasan poduhvat?
’Idem za verenikom. On je kapetan i nalazi se negde napred sa svojom jedinicom. Pošla sam sasvim od svoje volje. Put je težak i opasan ali mi nije mnogo naškodio i niko me nije uznemiravao, iako sam često sama kao sad.’
Neka vam Bog bude na pomoći, rekoh i produžih dalje...”
Majka pukovnika Vojislava Pavlovića, komandanta Četvrtog puka Drinske divizije, u mislima je uvek bila sa svojim sinom. Za istoriju je ostalo njeno autentično pismo, kojim se obraća svom sinu:
“Vojo sine,
Pismo tvoje primila sam juče i potpuno razumela. Sve na stranu. Vreme i prilike su ozbiljne. Lako može sve na lepo da prođe, ali ako Bog rekne i mora se napred, onda znaš šta te čeka. Čeka te vrlo svetla dužnost, čeka te slava u svakom pogledu, bilo da padneš za otadžbinu, bilo da se časno, ali samo časno vratiš.
Ti ćeš potpuno pojmiti šta je to časnost. Bio su uvek hladan i otmen, takav treba i tamo da budeš. Vele ljudi da je prvoga dana pomalo uzbuđenja, a posle nastane puna ravnodušnost. Tebe i prvog dana treba ta ravnodušnost da ne napušta. Jednom se mre. Predstavi ti sebi sliku: da si vedrim čelom bio svud, svuda kao čelni, svuda gledao ravnodušno strašnoj smrti u oči, pa ili - ili.
Ti znaš da je srce tvoje majke veoma trošno. Ti znaš šta bi me satrlo, a šta bi mi srce okrepilo i krila mi dalo. Prema tome se vladaj...
Majka”
Srpska vojska je početkom 1916. godine stigla na Krf i u druge krajeve Grčke, gde se dugo i teško oporavljala od pretrpljenih ratnih strahota u zemlji i na albanskoj golgoti.
Mnogi su ostali zauvek izvan otadžbine. Oni koji su ozdravili i oporavili se, obrazovali su novu vojsku Srbije koja je uskoro sa saveznicima zaposela Solunski front.
Pripremajući se za konačnu ofanzivu srpska Vrhovna komanda, Vlada i sam prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, međutim, nisu bili potpuno obavešteni o torturi i zverstvima kojima se služio agresor nakon okupacije Srbije.
Bugarski režim je u tome otišao najdalje. On je u jugistočnoj Srbiji imao jasan cilj: prisvajanje okupirane teritorije i time ostvarenje sna o sanstefanskoj Bugarskoj. Narod je prozreo taj zločinački čin neprijatelja pa se svim sredstvima suprotstvio bugarskoj torturi. U februaru i martu 1917. godine planuo je narodni ustanak u Toplici i Jablanici, nakon čega je uspostavljena slobodna teritorija sa centrom u Prokuplju.
Sloboda Srba u porobljenoj Evropi trajala je samo mesec dana. Napadači su u krvi ugušili volju naroda za slobodom.
I u Topličkom ustanku žene su imale svoje mesto i važnu ulogu.
Istraživač i istoričar Božica Mladenović utvrdila je da su žene u Topličkom ustanku 1917. godine najpre prenosile vesti, poruke i naređenja između četovođa i vojvoda a potom bile borci u različitim ustaničkim sastavima. Kao primer navodi Katu Todorović, koja je prenosila pisma i poruke vojvode Koste Vojinovića.
Pošto su pri tom, naročito kada su bile u pitanju poruke koje su nosile u bugarska garnizonska mesta, morale neki put da prolaze kroz bugarske kordone, služile su se raznim lukavstvima da bi prikrile svoju misiju. Neke su vodile sa sobom decu, kao pomenuta Kata, da ne bi bile sumnjive okupatorskim vojnicima. Njena ćerka je ispričala da je Kata Todorović, prenoseći poruke Koste Vojinovića, pošto je stalno prelazila sa bugarske na austrougarsku okupacionu zonu i obrnuto, obično vodila sa sobom i nju, tada petogodišnju devojčicu.


BOLNICA U KAFANI
Žene su u ustaničkim danima bile i bolničarke. Prale su zavoje i negovale ranjenike, smeštene u provizorno organizovanim bolnicama po selima u kućama i kafanama.
U Blacu je žena Milana Milosavljevića ustupila borcima “veliki hotel”, u stvari svoju kafanu, da bi se u njoj previjali i negovali ranjenici. Pomenutu bolnicu u Lebanu takođe je organizovala jedna žena, Magdalena Nikolić. Žene dobrovoljne bolničarke često su bile prinuđene da ranjenike iznose iz kuća i da ih skrivaju po šumama od neprijatelja.
(Nastaviće se)