Piše: Novica Pešić

DUNAVSKI kej je pun mrtvih i ranjenih. Nekoliko žena ide ulicama i izvlači ranjene. Najviše je mlađarije. Ima ih svuda po grupicama.
- Moram da ih zaštitim! - kaže Sofija Jovanović. - Idem do njih!
- Ne sada. Poginućeš! - kaže jedan dobrovoljac.
Sofija potrča oprezno. U susret joj dotrčaše trojica dečaka. Skloniše se iza zida srušene kuće...
- Odlazite ili ću vas razoružati! - strogo im naređuje Sofija. - Ako ste vojnici morate slušati naređenje. Razumete li?
- Razumemo! - odgovoriše dečaci, pretrčaše ulicu i krenuše prema varoši.
Umesto da odu s bojišta, krenuli su prema reci i stigli do kule Nebojša. Tu su zarobljeni i streljani.
Sofija Jovanović je preživela bitku za odbranu Beograda, povukla se sa vojskom preko Albanije i kasnije istakla u borbama na Solunskom frontu.
Tek stasala za udaju, Lenka Rabasović, iz pitomog sela Biske na obroncima Tare, u jesen 1916. godine, umesto venčanice, obukla je muški koporan i pohitala u planinu da traži brata Cviju, koji se, vrativši se iz rata 1915, kao nesposoban, ponovo latio puške i organizovao družinu na Tari. Branio je od neprijateljske napasti svoje i okolna sela.
Lenka je umakla Švabama ispred nosa i s najnužnijim stvarima dohvatila se šume. Počeo je da pada prvi sneg, a ona nije znala gde da traži brata. Noć je počela da pada, a ona, izmorena, zakucala je na vrata Miloja Kovačevića, čija je kuća bila u planini.
- Spasavaj me kako znaš. Ja sam Lenka, Cvijova sestra. Bežim od Švaba. Haraju dole u selu, traže mog brata i mene. Primi me na konak - zavapila je Lenka.
Miloje je bio dobar čovek i devojku je prihvatio kao svoje čeljade.
Sutradan je Lenka nastavila da traži brata Cviju. Tumarajući šumom bez ikakve orijentacije, zastala je da se odmori. Nenadano, pred njom se stvori naoružani čovek pokriven snegom. Svest joj se povrati i ona poznade svog brata Cviju. Potrča mu u zagrljaj i gorko zaplaka.
- Sve znam - reče Cvijo. - Drugačije ne može. To nam je sudbina. Umesto da gajiš svoju decu, živećeš u šumi. Bićeš sa mnom. Zajedno ćemo se boriti...
Ubrzo je Lenka naučila da rukuje puškom i bombama, da u zasedama dočekuje neprijatelja, bori se muški, precizno baca bombe i izvršava najteže zadatke. U jednoj zasedi čekali su Švabe koje su se vraćale iz sela sa opljačkanim stvarima i zarobljenicima. U pogodnom trenutku Cvijo je dao znak za napad. Puške su planule, a onda - juriš.
- Istog trenutka istrčim iza drveta i s uperenom puškom poletim napred. Kao aveti ispred mene se stvoriše dvojica, zanemeli od straha. Viknuh: Stoj! Ruke uvis! Švabe digoše ruke.
Pomislih da su obojica bili u nekoj kući, možda pljačkali, silovali, tukli. Dođe mi da odmah po kratkom postupku...
Ali, zarobila sam ih i nije pošteno da ih nemoćne usmrtim. Izmaknem se dva-tri koraka i oštro naredim da krenu napred. Odvedem ih pravo pred Cvija i družinu. Svi se iznenadiše. Još jedan ratni ispit sam položila.
Lenka je i narednih meseci nastavila svoje ratovanje na Tari. Bila je i borac i kurir, kad zatreba. Posle rata ispričala je kako je u Užicu izvršila konspirativan zadatak i na određene adrese predala dva pisma.
- Bilo je potrebno da predam jedno pismo nekom Pržuljeviću, trgovcu, a drugo učiteljici Ljubici Čakarević.
Cvijo im je javljao o našoj borbi i tražio od njih pomoć. Dao mi je uputstva: u radnji, kada trgovac bude sam, da tražim vunicu. To je bio tajni znak, a onda da mu predam pismo, sačekam i upamtim odgovor.
Kod učiteljice, trebalo je da ponudim kačicu kajmaka na prodaju, pa kada se uverim da je to ona, da joj predam pismo.
- Krenula sam sa porukama i bombom u pazuhu, ako zatreba. Obučena u seljačku odeću, sišla sam u grad, pronašla radnju, sačekala da se isprazni i trgovcu predala pismo. On se iznenadi i povuče u magazu.
Posle izvesnog vremena radnja se ponovo napuni narodom, ja razgledam robu i čekam da izađe. Napokon, priđe mi i reče: “Pogledao sam u magazi, ali nema. Stići će vunica za koji dan. Učiniću sve što mogu. Nadaj se za nedelju dana. Pozdravi tvoje...”
- Pronašla sam i kuću učiteljice prema uputstvima brata Cvije i zakucala na kapiji. Vrata otvori mlada žena mojih godina i ja odmah izustih: “Hoćete li kajmaka, dobar je, s planine...” Žena se okrete i doviknu: “Ljubice, jedna seljanka nudi kajmak.” Odmah dotrča lepa plava vitka žena. Pozva me u kuću. “Ja sam Ljubica, a ovo je moja sestra”, reče, “a kako se ti zoveš?” Pošto uspostavismo kontakt, rekoh ko sam i odakle dolazim.
Njih dve, kad čuše moje ime, počeše da me grle i ljube. “Lenka, pa ti si pravi junak. Praviš čuda u planini. Kako si uspela da dođeš u grad?”
- Ovo je - rekoh, pružajući pismo - za tebe, a ovo je - pokazah bombu - za mene, ako me Švabe otkriju. Neću im se dati živa...
Ljubica je pročitala pismo, a onda mi rekla da pouzdano zna da naša vojska sprema proboj Solunskog fronta i da ćemo uskoro dočekati slobodu. Izdržite još malo.


POGIBIJA BRATA CVIJE
VRATILA se Lenka uspešno obavljena posla i Cviju prenela sve novosti. Sloboda je bila još daleko, borbe su se nastavile. U jednom prepadu neprijatelj je iznenadio borce na Tari i metak je pogodio Cvija u grudi.
- Ošinula me je munja kada sam čula kako borci viču: pogibe Cvijo! Stegla sam srce, ni suzu nisam pustila, jer bi me Cvijo zbog toga grdio: junak, a plače.
Švaba je navaljivao i mi smo morali da se po grupicama povučemo. Ostavili smo Cvija. Sutradan ga je sahranila Marija Jugović iz Baserovine. Sama je iskopala grob.
(Nastaviće se)