PRAVI rodoljub, slikarka Nadežda Petrović se, 1914. godine, iz Venecije javlja Vrhovnoj komandi i traži ratni raspored. Ne čekajući na odgovor, dolazi i priključuje se poljskoj bolnici Dunavske divizije prvog poziva, s kojom učestvuje u borbama na Mačkovom kamenu.
O svojim i patnjama ranjenika pisala je u pismu 11. septembra 1914, upućenom sa fronta porodici u Kragujevcu:
"... Mi smo ovde imali za prvih šest dana natčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde četiri dana takav nadolazak ranjenika (oko 4.000) da mi se krv u mozgu poče usirivati. Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a očajni otpor Austrijanaca dovodio je naše do besnila... Ja mišljah poludeću od jada i čuda. Imala sam krizu nervnu tako da kada su nam doneli dvadeset oficira teško ranjenih i ja ih smestila u velikom šatoru, bejah skamenjena. A kada otpočeh da ih pojim čajem, njihov jauk razdrobi mi srce, pa padoh pored jednog od njih na kolena sa čašom čaja u težnji da ga napojim..."
Naredne 1915. godine Nadežda je obolela od pegavog tifusa koji je pohađao srpsku vojsku, koliko i neprijatelj. Nadežda je prebolela, ali joj je ostalo bolesno levo plućno krilo. Slaba, iscrpljena, odmara se kod porodice u Skoplju. Svi je mole da se ne vraća na front. Ona je nepokolebljiva. Potrebna je ranjenicima i tu nema prigovora!
Po sopstvenoj želji ponovo je u poljskoj bolnici kod Valjeva, vraća se bliže frontu, u "veliku kužnicu u kojoj se jedva zna ko je živ a ko mrtav". Od jutra do sutra je u pokretu, oko ranjenika, nad koritima sa vrelim ceđem u kojima pokušava da se izbori sa vašima. Ruke su joj izranjavljene, telo slomljeno, ali ne i duh.
To su već poslednji dani života Nadežde Petrović, i o njima piše Dobrica Ćosić u svom romanu "Vreme smrti":
"A znaš li ti, dete moje, da sam ja na bojištu, na Mačkovom kamenu, u raskidanom grudnom košu, gledala živo srce. Kako se trza i stresa krv sa sebe... Gledam, ne mogu oči da odvojim od njegovog drhtanja, i slušam kako ječi... Lepo čujem - srce ječi. Bila je tišina na dno potoka - zažmuri. - I sada ga čujem. To je seljakovo srce. Taj hrastov čvor.
Tu grudvu smonice. Crni oblutak... Patnja i neuništivost. Ne bih ga slikala crvenom - otvara oči i pokazuje joj rukom: Pogledaj na đilimu tu vranu u zelenom... Tim bi ga bojama slikala..."
Trećeg aprila 1915. godine Nadežda je zauvek zatvorila oči.
A nešto pre toga, obilazeći valjevsku bolnicu, vojvoda Živojin Mišić skida sa svojih grudi medalju za hrabrost i kači je o Nadeždinu bluzu.
Darja Aleksandrovna, Ruskinja, bila je dobrovoljna bolničarka u Petom pešadijskom puku drugog poziva, koji je 1914. godine bio na Kodinoj glavi u divizijskoj rezervi.
Drugog oktobra iste godine Darja je spakovala zavoje i lekove i obavestila komandanta da ide da previja ranjenike u Drugi bataljon, kod majora Miloja Jelisijevića koji se nalazio na Eminovim vodama. Stigla je tamo u vreme kada major nije bio na predviđenom mestu već se nalazio na koti 708.
Iz zemunice je htela da se javi majoru i zatraži odobrenje da i ona dođe na pomenutu kotu, gde je bilo mnogo ranjenika. Čekajući u zemunici kod ađutanta Šestog prekobrojnog pešadijskog puka da dođe na red da govori preko telefona, jedna neprijateljska granata udarila je u zemunicu i ubila ađutanta kapetana Milutina Milojkovića i Darju Aleksandrovnu. Darja i Militin sahranjeni su zajedno.
Slovenka Antonija Javornik ostavila je sve svoje u Mariboru i u Srbiju stigla u žarkoj želji da se bori protiv austrougarskog okupatora za slobodu sveg slovenskog naroda. Sledila je primer svog strica Martina Javornika, austrougarskog obveznika, koji je jedne noći prebegao na stranu svoje slovenske braće. Stigla je na početku Prvog balkanskog rata i kao bolničarka učestvovala u operacijama za oslobođenje srpske zemlje.
U 11. pešadijskom puku "Karađorđe" je njen stric Martin, ona u pukovskoj bolnici kao Natalija Bjelajac. Antoniju Đuriću, koji je zapisao njeno kazivanje, objasnila je da je ime promenila da bi, ukoliko bude zarobljena, spasla svoje u Sloveniji od progona i maltretiranja. Sa srpskom vojskom oslobodila je Kosovo Polje, a zatim preko Prizrena, severne Albanije stigla do Skadra, putem kojim će tri godine kasnije, sa srpskom vojskom preživeti albansku golgotu.
Natalija se, međutim, nije zadovoljila ulogom bolničarke, ona je htela u prve borbene redove.
Zato je na početku Drugog balkanskog rata otišla direktno u štab pukovnika Božidara Terzića i zatražila pušku i mesto u borbenom stroju.
Pozvala se na svoje već stečeno iskustvo i strica sada kapetana Martina Javornika. Razumeli su je i ona se ubrzo obrela na frontu prema Bugarima.
Rat je kratko trajao, ali Natalija je na bojištu zarobila bugarsku bateriju i za to odlikovana zlatnom medaljom Miloša Obilića.


NEUMORNA JELENA
JELENA Lozanić, ćerka poznatog profesora Beogradskog univerziteta Sime Lozanića, na početku ratne 1914. godine postala je dobrovoljna bolničarka, a početkom 1915. godine je srpski Crveni krst uputio u SAD da pomogne u prikupljanju pomoći za Srbiju. Od tada pa sve do 1920. boravila je u Americi, Kanadi, Engleskoj, Francuskoj i aktivno propagirala i prikupljala pomoć za Srbiju. Neumorno je krstarila u organizaciji srpsko-američkih društava, držala predavanja o stradanju srpskog naroda uz projekciju odgovarajućih slika i dokumenata i upoznavala svetsku javnost sa pravednom borbom Srba za slobodu.
(Nastaviće se)