Odluka Jovana Raškovića da ode na razgovor sa Franjom Tuđmanom i odjek koji je taj razgovor dobio, objavljen pedeset dana kasnije u zagrebačkom listu “Danas”, a zatim u celini prenet u beogradskoj “Politici”, bio je po svemu sudeći, početak kraja meteorskog političkog uzleta “srpskog Gandija”.
- Tuđman i njegov savetnik dr Slavenko Letica napravili su zaista nezapamćen gaf u savremenoj političkoj istoriji - kaže Sanda Rašković-Ivić. - Objavili su fonogram razgovora sa svojim gostom bez njegovog znanja i dozvole. Učinili su to grubo prekrajajući ono što je moj otac rekao. Cela ta ujdurma imala je samo jednu svrhu - da kod srpskog naroda obruka Jovana Raškovića i izazove rascep i podele u SDS. I u tome je postigla svoj cilj. Veštom montažom Jovan Rašković je prikazan kao čovek koji olako pravi nagodbe sa Hrvatima, a o svojim sunarodnicima govori sve najgore.
Na pitanje da li su u SDS znali da Jovan Rašković ide na razgovor sa Tuđmanom, Sanda kaže:
- Da. Moj otac je u Zagreb došao sa Milanom Babićem. Razmišljali su da zajedno idu na razgovor. Ali, pošto je bilo planirano da se posle susreta Tuđman i Rašković pred TV kamerama rukuju i malo proćaskaju, kako bi smirili napetosti, otišao je samo Jovan Rašković. Tri meseca kasnije, Babić će, pučem, koji je režirao Milošević, ukloniti Jovana Raškovića sa čela SDS.
Da li je vaš otac od tog susreta sa Tuđmanom na bilo koji način zazirao?
- Ne. On nikada nikome nije prilazio s nepoverenjem. To je za njega bila potpuno strana psihološka kategorija. Govorio je da u sebi nema nikakve paranoidnosti i da principijelno veruje ljudima. Za ono što je Tuđman uradio sa montiranjem fonograma, kazao je da je prljav policijski trik, a ne intelektualna superiornost. Po mišljenju mog oca, Tuđman je zadržao kompleks oficira kontraobaveštajne službe. Zloupotrebljavajući fonogram, on je svoj policijski refleks stavio u funkciju. Tragedija tog čoveka je u tome što su njegove ambicije i nenadni politički uspon bili u velikoj nesrazmeri sa njegovim duhovnim potencijalom.
SANDA Rašković-Ivić naglašava da je njen otac na taj razgovor otišao sa teškim laringitisom. Jedva je govorio. Razgovor je trajao najviše 25 minuta, a možda i manje. To se može zaključiti iz fonograma gde Tuđman kaže da za ovaj susret ima baš toliko vremena.
- Ljudi koji se razumeju u fonograme - kaže Sanda - dokazali su, kasnije, računajući dužinu teksta u listu “Danas”, da je razgovor između moga oca i Tuđmana morao da traje najmanje 50 minuta. Iz toga se najbolje vidi koliko je taj razgovor u novinama nategnut i neautentičan.
ta je u tom fonogramu istinito, a šta montirano?
- Neke stvari su ispuštene, a neke, koje moj otac nije izgovorio, dopisane. Na primer, kad govori o svojoj porodici. On je rekao da je njegova žena Hrvatica, da je njegov zet Hrvat i da su njegovi unuci Hrvati. A montažeri su tu rečenicu prekrojili i iz nje izbacili zeta Hrvata. Ispalo je da su unuci Jovana Raškovića Srbi, a on ih je, eto, preobratio u Hrvate samo zato da bi ih izlečio od srpskog kompleksa od koga i sam pati.
Koja su još sporna mesta u fonogramu?
- Objavljeno je da je moj otac za Srbe rekao da su pali narod. A on je govorio o Srbima kao edipalnom narodu, pozivajući se na svoja istraživanja. Rekao je da Srbi, kao edipalan narod, vole da menjaju svoje vođe. Lako ih uzdižu, ali lako i ruše.
Jedna od Raškovićevih ocena iznetih u tom razgovoru bila je da su “Srbi lud narod”. Prema objavljenom fonogramu, on je kazao: “To je lud narod. Oni su naoružani neviđeno, kao komandosi. Oni su na rubu ustanka.”
- I ta njegova izjava tumačena je na razne načine i zloupotrebljavana. Na razgovor sa Tuđmanom moj otac je došao pravo sa jednog mitinga gde je hrabrio Srbe da se odupru hrvatskoj vlasti ukoliko krene da im ugrožava nacionalno biće. Rekao je: “Ja ću pregovarati i sa crnim đavolom, ako je to za dobrobit srpskog naroda”.
Da li su već bili pali prvi balvani, prve barikade, prvi mrtvi...
- To će se uskoro dogoditi. Moj otac je hteo da upozori Tuđmana na krvoproliće koje može da počne svakog časa. Zato mu je rekao da su Srbi lud narod, da su naoružani do zuba i spremni na ustanak. Hteo je da mu kaže da nema te sile koja će ih pokoriti. Pri tom je, naravno, podrazumevao i one u matici. Govorio je metaforično o “bezumstvu hrabrih”. Nešto kao Kočićev David Štrbac koji okupatorskom austrijskom sudiji kaže: “Ali kad se u meni Srb napiri nema tog ni carskog ni spa’ijskog kantara koji će me izmjeriti”.
NA kraju smo videli rezultate. Naišla je hrvatska “Oluja” i počistila Srbe u Krajini.
- Ali, za to nisu krivi tamošnji Srbi. Nije kriv njihov kukavičluk. Oni su računali da je matica uz njih. Ali, njena pomoć je izostala. Martić je uzalud pokušavao da stupi u vezu sa Miloševićem. Nikako nije mogao da ga dobije. “Oluja” je već uveliko grmela nad Krajinom kad mu se Milošević javio i na Martićevo zapomaganje šta da radi odbrusio: “Ubij se!”
Da li je Jovan Rašković predviđao ovakav krah Srba u Hrvatskoj?
- Da. Godine 1991, novine su zabeležile ovu njegovu izjavu: “Ja se ne bojim genocida kakav je bio 1941, jer su okolnosti sada sasvim drugačije. Ali, ono čega se bojim jeste Vartolomejska noć, jedna genocidna akcija koja će se izvršiti u toku jedne noći nad srpskim narodom u Hrvatskoj, i to ne na njenoj celoj teritoriji nego u određenim regionima.”
Koliko je Jovan Rašković, objektivno, doprineo ovakvom slomu svoga naroda? Da li je potpaljujući “fitilj Srpstva u Hrvatskoj” mogao predvideti u kakve će se vatre on razgoreti?
- Pitate me da li je odoleo zovu etnosa? To će reći istorija. Ono što ja mogu da kažem to je da je sve učinio da zaustavi krvoproliće. Krajišnicima je stalno ponavljao: “Ako hoćete rat, potražite drugog vođu. Vi me nazivate svojim ćaćom. Gde ste videli da ćaća svoju decu vodi na klanicu. Deci treba život, a ne grobovi”.
Bio je ponedeljak, 27. jul 1992. U kancelariji glavnog urednika “Novosti” pozvonio je telefon. Javio se Jovan Rašković. Rekao je: “Napisao sam javni odgovor na optužnicu koju je protiv mene podiglo Vojno tužilaštvo u Splitu. Molim vas da ga, ako ikako možete, objavite u celini. Kraću verziju pošaljite Tanjugu”.
Sutradan je Jovan Rašković umro. “Novosti” su u dva nastavka pod naslovom “Moje ’oružje’ - moje besede” objavile Raškovićev odgovor. Naslov se još drži. Treba ga proveriti.
(KRAJ)