U KNjIZI "Smrt Jugoslavije", koju je izdao Bi-Bi-Si, Englezi sa dosta pakosti kažu: "Jovan Rašković je postao politički lider Srba u Hrvatskoj tako što je `miropomazan` rukom svog prijatelja Dobrice Ćosića." Da je između Raškovića i Ćosića postojalo veliko prijateljstvo i međusobno uvažavanje nema sumnje. To, uostalom, i jedan i drugi otvoreno priznaju.
Rašković je Ćosića uzdigao na pijedestal "oca srpske nacije", a Ćosić je Raškovića video kao "moćnog tribuna koji je zatalasao i ka istorijskoj, nacionalnoj i građanskoj samosvesti pokrenuo obmanut, rezigniran i obeznađen srpski narod u Hrvatskoj i BiH". Nazivajući Raškovića "političkim duhovnikom", Ćosić kaže da je ovaj psihijatar iz Šibenika bio "najviši politički izazov Hrvatske."
- Jovan Rašković i Dobrica Ćosić upoznali su se početkom sedamdesetih godina prošlog veka - kaže Sanda Rašković- Ivić. Bilo je to u Domu omladine u Beogradu za vreme održavanja jednog okruglog stola na kome se raspravljalo o temama iz oblasti psihijatrije. Na taj skup došao je i Dobrica Ćosić. Njega je posebno zainteresovalo ono što je govorio Jovan Rašković. Tako je počelo njihovo prijateljstvo koje se neće prekidati sve do kraja života moga oca. Ja mislim da je njih dvojicu povezivala neka intelektualna srodnost.
Dve decenije kasnije, Dobrica Ćosić i Jovan Rašković sedeće jedan pored drugog prilikom osnivanja Demokratske stranke. Bilo je to 4. februara 1990. godine, i opet u Beogradu.
U međuvremenu oni će se i porodično zbližiti. Ćosić će često boraviti u Raškovićevoj kući u Primoštenu. Ovde će domaćini srdačno ugostiti mnoge poznate ličnosti. Pesnik Tanasije Mladenović kuću porodice Rašković u Primoštenu opisuje kao mali raj: "Uzdignuta iznad prelepog malog zaliva, sva u bogatom zelenilu i cveću, ona je gostima pružala pravi užitak..."
- Gostoljubivost porodice Rašković - kaže Mladenović - bila je bezgranična. Trebalo je izdržati Jovanovu i Tanjinu galantnost. Oni su svakog dana odlazili na posao, a po podne dolazili sa pripremljenim ručkom. Nisu hteli ni da čuju da mi uzmemo učešće u troškovima boravka.
RAŠKOVIĆEVO druženje sa Dobricom Ćosićem, Matijom Bećkovićem, Tanasijem Mladenovićem, Momom Kaporom, Mihizom, Ljubomirom Tadićem, Antonijem Isakovićem, "srpskim nacionalistima", kako ih je tretirala vlast u Hrvatskoj, neće proći bez sankcija. Osetiće to Jovan Rašković i prilikom konkurisanja za profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Konkursna komisija, koju su činila trojica vrhunskih stručnjaka, prihvatila je kandidaturu Jovana Raškovića dajući mu sjajne reference. Ali, kadrovska komisija fakulteta zaustavila je njegov izbor zbog političke nepodobnosti.
- Kad sam tražio objašnjenje za takav stav, rečeno mi je da je iz Dalmacije stigao izveštaj o mom neprijateljskom i nacionalističkom delovanju. Obratio sam se na nadležna mesta u Splitu i Šibeniku, i tamo su mi kazali da oni nemaju značajnija osporavanja moje "moralno političke podobnosti". Onda sam otišao kod ključnog čoveka kadrovske komisije. On mi je doslovce rekao: "Šta ti hoćeš? Hteo bi da budeš naš profesor i da daješ antikomunističke izjave. Tako reakcionarno nisu pisali ni Ćosić ni Đilas."
Da bi prekinuo to "narcisoidno i paranoidno bdenje" nad njegovom moralnom i političkom čistotom, Rašković je povukao svoju kandidaturu. Ali, to nije bilo dovoljno. Obračun sa Raškovićem nije mogao na tome da se okonča.
- Jednog sunčanog jutra, bio je novembar 1988. godine, upravo sam se spremao za odlazak na posao, kad je neko pozvonio na vrata moga stana. Mislio sam da me traži neko od nestrpljivih bolesnika ili njihove rodbine. Upitao sam ko je i zamolio da malo sačeka. Odgovoreno mi je: "Policija!" Otvorio sam vrata uveren da se neko šali ili fantazira.
U stan je ušlo sedam ljudi, od kojih su dvojica bila u policijskoj uniformi.
- Ne mogu da kažem da su bili nepristojni - seća se Rašković. - Svoj posao obavljali su profesionalno, bez arogancije. Predstavili su se kao pripadnici SDB-a. Ispostavilo se da imaju nalog da pretresu moj dom u Šibeniku i vikendicu u Primoštenu. Pretres je bio vrlo temeljan. Nijedna kartica nije ostala nepregledana. Posebno su ih interesovala pisma koja sam dobio iz inostranstva od Herberta Makruzea, Eriha Froma, Habermansa i drugih. Tražili su da otvorim kasu. Iz nje su pokupili sve moje devizne i dinarske knjižice, zatečene dinare i strane bankovne kartice. Pružio sam im dokaze o zaradama deviza u inostranstvu i njihovom legalnom transferu u zemlju.
ZATIM su Jovana Raškovića odveli u njegovu kuću na moru. I tamo su detaljno pregledali sve spise. Oduzeli su mu pasoš, koji mu je ubrzo vraćen.
- Ovu frustraciju - kaže Jovan - nisu sprovodili lokalni kadrovi. Ja nikad nisam imao problema u mojoj ustanovi, na mom terenu. Sve neprijatnosti i ograničenja dolazili su izvana, iz centra Hrvatske.
- Rašković je u više navrata raznim povodima govorio o Dobrici Ćosiću. Prenosimo neke od tih stavova. Na pitanje novinara NIN-a da li je Ćosić duhovni otac Slobodana Miloševića, Rašković kaže:
- Pa jeste. On je Miloševićev duhovni otac. On se na to buni i ne voli kad to kažem.
Ko se buni, jedan ili drugi?
- I jedan i drugi, ali više se Dobrica buni. Ja njemu kažem: Mi koji imamo svoja čeda, mi Srbi, imamo loša iskustva. Dobro, to je onako jedna šaljiva primedba. Ali, u svakom humoru ima i ponešto istine. Najpre Ćosić ne može biti Miloševićev čovek, jer ne može biti sledbenik. Po svom unutrašnjem ustrojstvu, psihološkom, duhovnom i intelektualnom, ne može biti sledbenik. Njemu je sledbeništvo strano. On je u osnovi čovek demokratske volje. A on je prema Miloševiću lojalan. Tuđman je tražio od mene da budem lojalan prema njemu. Ja sam to odbio. A Dobrica je lojalan Miloševiću.
Kažete da Dobrica Ćosić nikad nije bio ničiji sledbenik. A Titov?
- To su priče. To sa Golim otokom... Ćosić je pobegao sa "Galeba", iako je "Galeb" bio na trećini puta, jer nije mogao da podnese tu atmosferu, nije mogao da se stopi sa atmosferom jednog praznog vođe, foliranta. Pa i ta Titova tiranija nije bila neka prava tiranija, to je istovremeno bilo nešto operetsko.

(Nastaviće se)