U TEPLjUHU porodica Lukavac posedovala je četiri kuće, a svaka je imala po desetak soba. Konoba je bila krcata vinima svih vrsta. Specijalna maraskino vina mogla su se popiti samo na tom mestu.
- Posebnom tehnologijom - kaže Savka - pravljen je šampanjac. On se potom točio u neke vrećice, koje su se zatvarale aparatom. Flaše sa šampanjcem odlagane su zatim u poseban podrum koji je bio iskopan duboko pod zemljom da u njega ne dopre ni tračak svetlosti. Svaka boca grlićem je zabadana u debeo sloj peska, koji je prekrivao pod podruma. Naš šampanjac bio je ravan francuskom.
Nasred Petrovog polja porodica Lukavac imala je prekrasnu kuću. Podest joj je bio sagrađen od bračkog kamena. Na prostranoj kamenoj terasi bila je podignuta manja drvena kuća s velikim prozorima. Uokolo su se prostirali vinogradi, bostan i beskrajni maslinjaci. U ovoj kući Savka je najradile provodila vreme. Čitala je, slikala i vajala.
- U našim konobama - kaže Savka - visilo je i do 300 pršuta starih pet-šest godina. Zato što je dobijao zemlju u napolicu svaki kmet je bio obavezan da donese po jedan pršut, jagnje ili nekoliko ćurki. Znalo se nakupiti 400 ćurki, bezbroj pataka, gusaka, kokica, svinja od koje su neke težile i po 350 kilograma, pa su dolazili da ih fotografišu za novine. Imali smo konje za rad i vuču, i konje za kočije u koje su uprezana četiri rasna belca. Kočijaš je bio Boris Janačekovski. Kozak, kojeg su bili zarobili Austrijanci.
Porodica Lukavac prva je u Krajini imala motocikl, automobil, klavir, koji je pripadao tašti Savkinog starijeg brata Tanasija.
- Ona je bila Švabica - kaže Savka. - Sem nje klavir niko nije smeo da pipne. Ta žena se hvalila da je pohađala konzervatorij s Klarom Vik, Šumanovom ženom. Bila je na svoju ruku. Nas je gledala s visoka. Razumevala je naš jezik, ali ni za živu glavu nije htela da njime govori. Izjavljivala je: "Neću da govorim jezik divljaka i samojeda." Kad je umrla pokopali smo je na tepljuškom groblju. Seljaci su je noću nekoliko puta otkopavali i grob joj izbacivali izvan groblja. Moj otac ih je molio da je ostave na miru, ali su oni bili uporni: "Nećemo luteranku u našem osvećenom pravoslavnom groblju".
U Tepljuhu su se priređivali pravi koncerti. Tanasijeva tašta je dobro svirala klavir, a njegova žena koja je završila Bečki konzervatorij - violinu. Pridruživala im se i Tanasijeva svastika, Klaris, koja je diplomirala na Rimskom konzervatorijumu.
- Najkvalitetnija muzika izvođena je u jednom selu Dalmatinske zagore - kaže Savka. - Već su se bili pojavili i prvi gramofoni, oni sa glomaznom trubom, što su se navijali, a igla im se menjala svakih nekoliko odsviranih ploča. Imali smo mnogo ploča s kompletnim operama.

PORODICU Lukavac posećivali su mnogi poznati ljudi. Među njima je i vajar Ivan Meštrović, zubar Matić sa suprugom, koja je bila višegodišnji Meštrovićev model. Jednom ih je pohodio i Branislav Nušić. Bio je utučen jer je u ratu izgubio sina. Ovde je boravio Božidar Adžija sa suprugom i Uroš Desnica, otac velikog romanopisca Vladana Desnice. Svi su bili carski ugošćeni.
Leškarili su u mrežama pod orasima, šetali poljima, vrtovima i šumama, zbijali šale i vodili ozbiljne rasprave.
Savka kaže da je njen otac takođe imao umetničku žicu. On je "službovao u kninskoj Biškupiji i Kistanjima". Učiteljsku službu je napustio kad mu je otac onemoćao i umro. Vratio se u Tepljuh i preuzeo brigu o velikom imanju.
- Moj otac je čitavog života rezbario u finom drvetu. Okvire za slike, stoliće, šank-garniture, naslonjačke, kutijice za ručni rad - kaže Savka. - Izrezbario je tako milansku katedralu sa svim detaljima, pa sobu iz vremena Luja 14. Te minijature darovao je Muzeju u Splitu, gde se možda i danas čuvaju.
Savkina starija sestra Zora učila je u Ruskom liceju na Cetinju, čiji je pokrovitelj bila kraljica Jelena, kći crnogorskog kralja Nikole i žena italijanskog kralja Umberta. Nastavni jezik u ovom zavodu bio je ruski.
- Zorka je - kaže Savka - govorila ruski kao prava Ruskinja. Izgovor joj je bio mekan, sladak. Drugi glavni strani jezik u liceju bio je francuski. Zorka je čitala francusku literaturu na originalu. Ovde se velika pažnja posvećivala muzici. Pre udaje za Umberta, kneginja Jelena dolazila je u inspekciju. Volela je Zorku i odvela je sa sobom na crnogorski dvor, kao najbolju učenicu njenog liceja. Sa tri svoje koleginice, Zorka je ručno uradila veliki ćilim i poklonila ga Jeleni kao svadbeni dar. Zato je od buduće italijanske kraljice dobila pohvalnicu: "Mojoj dobroj i krotkoj Zori - Jelena".
KAD je u Sarajevu Gavrilo Princip ubio prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju, Savka je s majkom bila na šibenskoj obali. Svirala je vojna muzika, a rivom je šetalo mnogo sveta. Odjednom je sve umuklo. Pritrčala im je rođaka Milka Matavunj i uzbuđeno rekla: "Teto, ubilo u Sarajevu Ferdinanda i Sofiju. Zar ne znate!" obala je za tren opustela.
- U Prvom svetskom ratu - kaže Savka - vladala je velika glad. U Tepljuh su nam dolazili ljudi iz Dalmacije da žanju žito. Toliko su bili izgladneli da su se svi porazboljevali kad su se najeli. Jednu ženu smo morali da smestimo u bolnicu. Muž joj je ratovao za cara, a ona nije imala šta da jede. Na tako izgladneli svet napala je španska groznica. Kosila je "španjolka" za dan čitave porodice. Mrtvi su sahranjivani noću i zalivani krečom iz naše krečane.
Posle Prvog svetskog rata i propasti Austrougarske deo Dalmacije pripao je Kraljevini Italiji. Italijanska vojska napredovala je iz pravca Šibenika i bez ikakvih incidenata zauzela Drniš. Bilo je to 29. decembra 1918. godine. Sutradan, 400 italijanskih vojnika i olkopni automobil krenuli su prema Tepljuhu. Otpor su im pružila 92 srpska vojnika. Oni su srušili dva mosta na plahovitoj rečici Mahnitaši. Italijani su odgovorili artiljerijskom vatrom. Bombardovali su Tepljuh i srpske položaje u Kosovu polju i oko crkve Lazarica.
- Najviše se pucalo po kućama porodice Lukavac - kaže Sanda Rašković-Ivić. - Tanasije Lukavac pružio je hrabar, ali uzaludan otpor. Pošto su ga Italijani savladali, opljačkali su celo imanje ove veleposedničke familije. Sve njihove kuće su zapalili i odneli veliku količinu zlata i dragog kamenja. Tanasije Lukavac je uhapšen i odveden u zarobljeništvo. Dve godine proveo je u zatvoru u Kaljariju na Siciliji. Posle ovog udarca porodica Lukavac nikad nije uspela da se potpuno oporavi.

(Nastaviće se)