Piše Jovan KESAR
JOVAN Rašković je 16. jula 1992, iz zagrebačkog "Večernjeg lista" saznao da je Vojno tužilaštvo u Splitu dan ranije protiv njega podiglo optužnicu koja ga je teretila da je od polovine 1990. godine, kao predsednik Srpske demokratske stranke, okupljao srpske ekstremiste, sklone zloupotrebi legalnog političkog delovanja i inicirao, podsticao i organizovao razne delatnosti upravljene na ugrožavanje teritorijalne ukupnosti Republike Hrvatske.
U optužnici se, zatim, kaže da je Jovan Rašković pisanim i protivustavnim putem pokušao da otcepi deo teritorije Republike Hrvatske i pripoji ga drugoj državi. Time je učinio krivično delo protiv Republike Hrvatske - ugrožavanje njene teritorijalne ukupnosti, što je označeno i kažnjivo po članu 336, tačka b, stavka 1 KZ RH.
Na kraju, Vojno tužilaštvo u Splitu obaveštava javnost da će Jovanu Raškoviću, lekaru, sa prebivalištem u Šibeniku, Srbinu, suditi u odsustvu jer je optuženi u bekstvu, a određen mu je pritvor i za njim izdata poternica.
Rašković je na ovu optužnicu odgovorio javno, preko NIN-a, u članku "U ime oca i sina". Tekst nije stigao da vidi u novinama, pretekla ga je smrt.
NAJPRE je rekao da nema nikakav doživljaj političke, etičke i pravosudne krivice, za koju ga tereti optužnica. Sve što je radio, kako je delovao i mislio, zapisano je i javno izgovoreno. Do svoje 60. godine nije se bavio politikom, niti je pripadao nekoj političkoj organizaciji.
- Na javnu scenu - otpisuje Rašković Vojnom tužilaštvu - stupio sam u neprilično i tragično vreme kada su mnoge suprotnosti razarale ne samo društveni poredak već i celokupnost međuljudskih, verskih i nacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Nailazilo je mučno i opako vreme za sve Jugoslovene. Uz mračno predviđanje istorijskih recidiva, rasli su nemiri i teskobe. Posebno se širio strah kolektivnom dušom srpskog naroda u Hrvatskoj.
Etika dužnosti i odgovornosti, a ne etika cilja za koji me bezobzirno optužujete, odredila je moju aktivnost, koja se sva svodila na otvorenu, neskrivenu i javnu komunikaciju sa iznutra nagriženim Srbima u Hrvatskoj - kaže Rašković. - Jedino moje "oružje" bile su i ostale, skoro svakodnevne besede uz mnogobrojno prisustvo obespravljenih, izgubljenih, duševno nagriženih i napuštenih ljudi. Bez vlastite želje, a možda i bez moje zasluge, davana mi je uloga, u stvari, teret političkog vođe, iako se nisam osećao kao vođa.
Rašković, zatim, daje kratku istoriju odnosa Srba i Hrvata. On smatra da su se najkobniji događaji zbili 1941. kada je Pavelićeva NDH odlučno sprovela genocidno uništenje Srba, tog "pasjeg nakota za sjekiru rođenog".
- Koliko srpski narod u Hrvatskoj i BiH boli i nacionalno razboljeva sam čin masovnog i kolektivnog, monstruoznog ubijanja, još mu teže pada činjenica da se hrvatska javnost, posebno inteligencija i literatura, nisu odredile prema bestijalnoj duhovnosti genocida - kaže Rašković. - Hrvatska istoriografija umanjuje i gotovo sasvim negira ovu svoju i tuđu nesreću koja je u smrt odvela skoro milion Srba, Jevreja i Cigana.
RAŠKOVIĆ, zatim, ističe da se na tu bestijalnu duhovnost ubijanja sada nadovezuje skoro celokupno vrhovništvo nove hrvatske države. Čini to eksplicitno i u otvorenim izjavama. Srpski narod sve to oseća kao poziv istorije na recidiv, širi u njemu nove strahove, mučninu i stare sumnje.
- Posle svega ovoga hrvatsko-srpski odnosi dobijaju jednu novu psihopatološku dimenziju paranoidnosti - kaže Rašković. - Hrvatska paranoja smanjuje i negira ustaški zločin, a srpsko paranoidno doživljavanje oseća bliskost kolektivne nesreće i obnavlja genocid.
Napred iznete tvrdnje Jovan Rašković potkrepljuje sudbinom svoje porodice:
- Moj otac Dušan Rašković, dugogodišnji advokat i javni beležnik u Kninu, kažu - ugledni i plemenit čovek, viđen Srbin toga kraja, morao je iz NDH u prisilnu emigraciju, neodgodivo izgnanstvo. U prvim brojevima ustaških novina, zagrebačkom "Hrvatskom narodu", objavljena je visoka novčana ucena za njegovu glavu. Bio je označen kao "četničko-komunistički" vođa. A nije bio ni četnik, ni komunista. Bio je samo dobar Srbin i to je bilo dosta. Za te pare, obećane u uceni "tjeralici", mogla se kupiti dobra vila na Tuškancu. Mom ocu uništena je i otuđena celokupna imovina koja nije bila mala. Primila ga je i zaštitu mu dala Italija, zemlja njegovih studija.
To je bilo 1941. Pedeset godina kasnije ista sudbina snašla je Dušanovog sina Jovana. Istina, ne u Kninu, nego 50 kilometara dalje - u Šibeniku. Ponovo nezavisna država Hrvatska, ponovo izgoni, pljačke i uništenje imovine.
- Bio sam - kaže Jovan Rašković - podvrgnut neviđenom postupku u rano leto 1990. godine. Dogodilo se to u Šibeniku, gde sam radio kao dugogodišnji šef psihijatrijskog odeljenja i direktor poznate bolnice. U gradu, u kome sam proveo 30 godina, gde su me uveravali da sam kao lekar, svojim stručnim i ljudskim postupcima, zadužio golemu većinu porodica, ne samo u Šibeniku, nego i u celoj Dalmaciji, Lici i Bosni, na širokom području gde se protezala delatnost čuvene "šibenske ludnice".
U ČLANKU "U ime oca i sina" Rašković iznosi da je protiv njega napisana peticija puna mržnje i progona, pretnje i bezobzirnosti:
- Traži se moj izgon iz grada Šibenika i iz Hrvatske. HDZ je, uz bučnu, preteću propagandu, organizovala potpisivanje peticije na centralnom šibeničkom trgu, ispod hrvatske trobojnice i šahovnice, uz zvuke borbenih marševa. Na stolovima, prekrivenim pokrivačima koji su bili iscrtani banalnom nacionalom ornamentikom, potpisivane su sramne knjige zla. Sakupljeno je, kako su svečano objavili, više od 30.000 potpisa u gradu sa još toliko stanovnika.
Rašković navodi da je njegov stan u Šibeniku opustošen, besomučno opljačkan:
- Moja kuća za odmor, koju je predsednik Tuđman u jednom od svojih govora nazvao "Raškovićevom vilom u kojoj je pisan Memorandum SANU" razrušena je eksplozivom i zapaljena. U luksuzni stan u najlepšem delu Zagreba, koji je ispunjen biranim nameštajem i umetničkim slikama i vrednostima koje pripadaju mojoj ženi, uselio se, "bez priziva", jedan pripadnik hrvatske policije. Privatno vlasništvo moje supruge otuđeno je na najgrublji i najneprimereniji način.
Rašković zaključuje: "Moj otac i ja našli smo se u istoj situaciji u razmaku od 50 godina. Razlika je u tome što je on utočište našao u Italiji, a ja u Srbiji čija me je Akademija nauka ranije primila za svog člana. Nema, međutim, ništa neobično u tome što se dogodilo s mojim ocem i sa mnom u hrvatskim državama. Ponovila se ista sudbina baš zato što su nacionalnom državnom ideologijom vladali isti principi: iste ideje agresivne paranoidnosti čija je osnova bila manija proganjanja drugih, a ovi drugi su bili Srbi, nesrećan narod u Hrvatskoj kome smo pripadali moj otac i ja."
(Nastaviće se)