Piše: Borislav LALIĆ
PRESUDAN datum za sudbinu zajedničke države Srba i Crnogoraca bio je 4. februar 2003. godine, mada je stvar bila prelomljena i ranije, naročito onog dana - 31. maja 2002. godine, kada su u Saveznoj skupštini usvojene Polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore. To su one "osnove" koje je overio Solana, a kojima se dvema republikama, a to će reći Crnoj Gori, daje pravo da se putem referenduma odvoji.
U međuvremenu, te Polazne osnove su, posle mučne debate u republikama, usvojene u Saveznoj skupštini. U Veću građana, za njih je glasalo 74, a protiv su bila 23 poslanika. U Veću republika, 23 poslanika su glasala "za", a šest "protiv".
A onda je došao taj "famozni" 4. februar 2003. godine, kada je u Saveznoj skupštini usvojena i proglašena Ustavna povelja kojom se gasi ime Jugoslavija. Desilo se to u utorak, u 20 časova i 10 minuta, na jednoj od najneobičnijih i najtužnijih sednica koje pamte svodovi skupštinskog zdanja. I poslanici i narod koji je preko TV ekrana pratio taj istorijski čin, delovali su zbunjeno i zatečeno. Ime Jugoslavije je, ipak, na ovaj ili onaj način obeležilo njihove živote.
A eto, Jugoslavija se preko noći ugasila. Živela je čitav jedan ljudski vek, ušla u pozne godine trećeg doba, doživela i treći milenijum, da bi umrla s nogu, skoro neopaženo, u prisustvu konzilijuma koji je sačinio njenu smrtovnicu pod imenom Ustavna povelja. Po neko je izgovorio neku lepu reč o njoj, ponekom je oko zasuzilo, a većina se apatično pomirila sa sudbinom koja je tako htela.
TA apatija je bila podstaknuta i činjenicom da je većini u skupštinskom zdanju u tim trenucima bilo jasno da Jugoslavije odavno nema, da se ta reč već preselila u istoriju i nostalgiju generacija koje su stasale, živele i krvarile u znaku njenog imena.
Niko se nije ni potrudio da kaže zašto je tako moralo da bude, zašto su se narodi koji su pravili istoriju pod tim imenom, a to se posebno odnosi na Srbe i Crnogorce, odrekli Jugoslavije i prihvatili tu neviđenu državnu tvorevinu koja će se do daljega zvati "državna zajednica Srbija i Crna Gora."
Narode, ni srpski ni crnogorski, niko o tome nije ni pitao. Sticaj istorijskih oklnosti pod kojima je iznova krojena mapa Evrope, i izvrnut ceo Versajski sporazum, mediokritetske generacije njenih političara, među kojima su najglasniji i najaktivniji bili separatisti, rasturili su prvo onu veliku Jugoslaviju, a sada i ovoj oduzimaju zajedničko ime, uz preteću perspektivu da se i ona uskoro rasturi.
Ništa izgleda nije moglo da je spase. Ni Titov zavet da je čuvaju "kao zenicu oka svog", ni ona armija građana koja se izjašnjavala Jugoslovenima, ni zajednički grobovi, ni mešoviti brakovi, pa ni ona pesma "Jugoslavijo, Jugoslavijo", koji su mnogi od srca pevali od Triglava do Vardara.
Treba, svakako, reći da je bilo i onih koji su govorili da je Jugoslavija, i "monarhistička i titoistička", bila "tamnica naroda", da su pojedini spoljni centri moći radili na njenom razbijanju, ali se ne smeju zaboraviti milioni onih koji su u toj zemlji proživeli najbolje godine svog života, u vreme kada je jugoslovenski pasoš otvarao sva vrata sveta, a njeno ime poštovano sirom Zemljine kugle.
USVAJANjEM Ustavne povelje ne znači da su se Srbija i Crna Gora odlučile za novu državu sa drugačijim imenom i drugačijim uređenjem. Reč je o tome da zajedničke države neće više biti.
Neviđena zajednička država Srbije i Crne Gore, koja je zaživela tog 4. februara 2003. godine, bila je kratkog veka. Već 7. marta 2003. obrazovano je novo rukovodstvo zajedničke države sa Svetozarom Marovićem na čelu Ministarskog saveta, ali je svima bilo jasno da stvari idu ka razdvajanju i da će Crna Gora za tri godine raspisati referendum i odvojiti se.
Tako se i desilo. Crnogorski referendum je održan 21. maja 2006. godine, u roku koji je bio ponuđen Ustavnom poveljom. Pobedili su secesionisti. Za dlaku, ali su pobedili, jer su morali da pobede.
A onda se upokojila i ona skalamerija od zajedničke države. Desilo se to 3. juna 2006. godine, kada je crnogorska Skupština proglasila samostalnu Crnu Goru.
Nestanak zajedničke države, koja je bila sve drugo sem zajednička i država, propraćen je smušeno i apatično i u Srbiji i u Crnoj Gori. Čak ni u crnogorskoj Skupštini nije bilo pompe i euforije. Sve se svelo na obavljanje nužne protokolarne procedure. U Srbiji je bilo još tužnije. Na sednicu Skupštine za proglašenje, tj. konstatovanje da je i Srbija samostalna, jedva je namaknut kvorum, a u sali nije bilo ni predsednika Srbije, ni premijera.
Na nivou državne zajednice, koja je onda postojala makar na papiru, nije bilo ničega. Skupština SCG nije se sastala bar da konstatuje da se zajednička država raspala. Nije se sastao ni Savet ministara, niko više onu zajedničku nije pominjao. Svi su, izgleda, imali prečeg posla: kuda će ko sa sobom i svojom državom.
Tektonsko sleganje geopolitičkog tla i slaganje mozaika državnih mapa i svakakvih interesa na Balkanu - podsticano spolja i iznutra, privedeno je kraju. Ostao je samo još slučaj Kosova i Metohije...
Crna Gora se vratila u svoja brda, a Srbija je opet tamo gde je bila pre negošto je uletela u zamku države od Triglava do Vardara.

KRUG SE ZATVARA
ZAMISAO srpske kraljevske vlasti, s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, da podigne reprezentativno i monumentalno zdanje za Dom narodnog predstavništva srpske države, posle toliko obrta i vratolomija, konačno se, u obliku zatvorenog kruga, vraća na samo polazište.
Posle ravno sto godina, to zdanje, koje je u međuvremenu bilo domaćin poslanicima triju Jugoslavija, vraća se konačno onima kojima je bilo i namenjeno: poslanicima države Srbije.
KRAJ