Piše: Borislav Lalić
BILO je mnogo dramatičnih dana u dugoj i turbulentnoj istoriji skupštinskog zdanja na Bulevaru, bilo je priča da je to ukleta kuća, ali sudbina mu je, ipak, bila naklonjena i onda kada je "dom poslanika" sporo i teško zidan, kao "Skadar na Bojani", i onda kada je Beograd bio izložen brutalnim razaranjima od turskih zavojevača, Hitlerove avijacije 1941. godine, a takođe i od savezničkih bombi nekoliko godina kasnije, koje su takođe bacane na srpsku i jugoslovensku prestonicu.
U svim tim razaranjima, monumentalna zgrada na Bulevaru je ostala maltene netaknuta. Nisu je htele ni bombe NATO, koje su na Srbiju i Beograd istresane punih 78 dana 1999. godine.
A onda je došao 5. oktobar 2000. godine. U predvečerje tog napetog dana, koji je više bio nabijen političkim gnevom nego barutom, buknula je vatra u odajama Skupštine, a kroz njene prozore pokuljao je crn dim.
No, neočekivani požar u Skupštini ima svoju predistoriju, koja se godinama slagala i u skupštinskom zdanju i na beogradskim ulicama. U njenom centru, kao što je bilo i sa celokupnim političkim životom zemlje u ono vreme, nalazio se Slobodan Milošević, koji je 23. jula 1997. godine preuzeo funkciju šefa krnje jugoslovenske države - SRJ.
Posle bombardovanja zemlje i bolnog Kumanovskog sporazuma, on je nastavljao da vlada Jugoslavijom, ali u uslovima duboke unutrašnje podeljenosti i žestokih pritisaka međunarodne zajednice, koja ga je preko Haškog tribunala optužila i za ratne zločine.
U takvoj situaciji, uveren da ima podršku u narodu, Milošević je, u leto 2000. godine raspisao prevremene predsedničke izbore, koji su održani 24. septembra. Izbori su se završili skandalozno i dramatično. Opozicija, okupljena oko svog kandidata Vojislava Koštunice, insistirala je na njegovoj pobedi, dok Milošević i njegove pristalice nisu mogle ni da shvate, ni da prihvate da su izbori za njih izgubljeni.
Srbija se tih dana zatalasala i zaljuljala. Petog oktobra 2000. godine, duge kolone ljudi i vozila krenule su iz unutrašnjosti ka Beogradu, čije su ulice već od podneva bile zakrčene građanima prestonice koji su takođe hrlili ka zdanju Savezne skupštine.
Bio je to jedan od najnapetijih dana u istoriji mirnodopske Srbije, tj. u vremenima kada se nije ratovalo. Tog dana je na ulicama Beograda, na koje je izašlo nekoliko stotina hiljada ljudi, možda i više od pola miliona, mogla je da se prolije krv. Srećom nije. Prevladala je volja naroda. Režim Slobodana Miloševića se jednostavno urušio.
Taj dan je posebno bio dramatičan za zdanje Skupštine, koje je i svojim položajem i svojom simbolikom bilo središte tog protesta. Predveče, kada je sudbina režima očigledno bila prelomljena, iz Skupštine je pokuljao dim. Stotine razjarenih demonstranata uletelo je u zgradu Skupštine, podmetnuta je vatra, a onda se desilo nešto što pod svodovima granitne palate nikada ranije nije viđeno. Huligani, kojih je očito bilo u masi, ne samo što su podmetnuli vatru, nego su počeli da pljačkaju njen nameštaj, slike i druge dragocenosti koje su krasile sale i hodnike. Iz kolekcije od 156 umetničkih slika, te noći je odneto oko 90, među kojima su i dela naših poznatih slikara.
U tim haotičnim časovima, skupštinske prostorije su postale i poprište obračuna između onih koji su pljačkali i uništavali, i onih koji su na protest došli iz sasvim drugih motiva, pa su svim silama, čak i pesnicama, cele te noći nastojali da spreče pljačku skupštinskog inventara.
A onda je protest počeo da se smiruje, a zemlja da se vraća u, koliko-toliko, normalan život. Milošević je preko TV ekrana saopštio da se povlači i da priznaje pobedu Koštunice, a ovaj je 7. oktobra, u Skupštini, položio zakletvu kao novi predsednik SR Jugoslavije.
Potkraj te godine održani su novi parlamentarni izbori, pobedila je Demokratska opozicija, Milošević je otpremljen u Hag, ali u zemlji i u skupštinskom zdanju, koje je u međuvremenu oporavljeno, ništa se nije dešavalo što bi ukazivalo na stabilan i harmoničan život zajedničke države, sada već treće Jugoslavije. Pokazalo se, i to je svakim danom bilo sve vidljivije, da mlado crnogorsko rukovodstvo nije imalo problem samo sa Miloševićem, nego pre svega sa samom idejom zajedničke države iz koje je htelo da izvuče Crnu Goru po svaku cenu.
To razdvajanje dva "oka u glavi", krenulo je silovitije 2002. godine. Onda već Crna Gora je funkcionisala maltene kao odvojena država, koja je imala i svoju valutu.
Ni u Saveznoj skupštini nije bilo sloge. Crnogorski poslanici iz secesionističkog bloka počeli su da bojkotuju rad parlamenta. Nekad dođu, nekad ne dođu.
Na scenu je, zatim, stupio Španac Havijer Solana. Njegovim posredstvom u martu 2002. godine u Beogradu je potpisan sporazum o principima i osnovama za preuređenje zajedničke države, u čijem će nazivu biti zastupljene i Srbije i Crna Gora, ali bez imena Jugoslavije.
Solana je na taj sporazum takođe stavio potpis valjda kao garant dogovora, što je ovdašnje visprene hroničare navelo na to da tu buduću državnu zajednicu posprdno nazovu "Solanija".
"To neće biti ni federacija, ni konfederacija, nego nešto sasvim novo", rekao je onda Koštunica, objašnjavajući zamisao državne zajednice.
A skupštinski veteran Dragoljub Mićunović, kojem je očigledno bilo jasno da je čas razlaza kucnuo, primetio je da ne treba kvariti narodnu izreku i ono "šta možeš da uradiš danas, ne ostavljaj za sutra".

SAMOUBISTVO STOJILjKOVIĆA
U TIM godinama zaplitanja i sporenja, pod krovovima skupštinske zgrade, bilo je svakakvih dešavanja i incidenata, pljuvanja, polivanja vodom, čak i šamaranja, ali najdramatičniji slučaj se zbio 11. aprila 2002. godine, kada se na samom ulazu u Skupštinu ubio socijalistički poslanik Vlajko Stojiljković, bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije i haški optuženik.
On je tog dana prisustvovao skupštinskoj debati o Zakonu o saradnji sa Hagom.
A onda je, kada je taj zakon 11. aprila, u kasnim popodnevnim časovima usvojen, uzeo svoju torbu i krenuo iz Skupštine kući. Zastao je na samom izlazu, izvadio pištolj, za koji niko ne zna kako ga je uneo, i pucao sebi u glavu.

(Nastaviće se)