Poslaničke klupe u Skupštini Jugoslavije bivale su sve praznije, a sve češće su iz njih izlazili za govornicu poslanici koji su, kad je o zajedničkoj državi reč, sve otvorenije vukli svaki na svoju stranu.
Tito je, reklo bi se, ravnodušno, sa zidnih fotografija, koje su još dekorisale državna nadleštva, slušao raštimovane glasove političkog razdora.
Zaškripalo je i u Partiji, koja je uz pomoć “demokratskog centralizma” držala republičke i pokrajinske partijske kadrove na okupu. Slovenci su, ne mireći se sa “centralizmom”, demonstrativno napustili 14. kongres SKJ.
Pod kupolom skupštinskog zdanja, u tim godinama posle Titove smrti i pada Berlinskog zida, bilo je, kako smo rekli, sve manje poslanika a sve više nesloge. Gotovo da se niko više nije ni sećao Titovih reči o bratstvu i jedinstvu, a još manje samrtničke poruke kralja Aleksandra “čuvajte mi Jugoslaviju”.
Sabor Republike Hrvatske je 25. juna 1991. godine jednoglasno usvojio Deklaraciju o proglašenju samostalne i suverene hrvatske države i pokrenuo postupak o razdruživanju sa Jugoslavijom. Skupština Slovenije je tog istog dana donela odluku o izdvajanju iz SFRJ i proglašenju samostalnosti.
U Skupštini BiH, 15. oktobra te iste godine, bez prisustva srpskih poslanika, usvojen je Memorandum o suverenoj Bosni i Hercegovini, a Sobranje Makedonije je, nepun mesec dana kasnije, 21. novembra, proglasilo novi ustav kojim je Makedonija definisana kao suverena država.
U poluprazne sale i kabinete skupštinskog zdanja na Bulevaru dolazili su samo odjeci tih dramatičnih zbivanja raspada jugoslovenske države, praćeni vestima o počecima prolivanja “bratske krvi” i otvaranju prvih ratnih obračuna i frontova.
Tada je, silom prilika, i nastala “treća”, krnja Jugoslavija, koju su sada činile dve bratske republike - Srbija i Crna Gora, za koje je ondašnji srpski predsednik Slobodan Milošević rekao da su “dva oka u glavi”.
Ustav Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), koju će činiti te dve republike, usvojen je 27. aprila 1992. godine.
Oni koji su poverovali da će sada pod skupštinskim svodovima posle formiranja treće Jugoslavije, zavladati harmonija i “bratska sloga”, nisu dobro računali, u šta će se u godinama koje dolaze sami uveriti.
Na početku života treće Jugoslavije, skupštinsko zdanje je bilo domaćin i svedok dve neočekivane političke epizode, koje će svojim neočekivanim nastankom i skandaloznim završetkom obeležiti prve godine nove države.
U proleće 1992. godine, dakle, posle donošenja Ustava, na velikoj političkoj sceni, neočekivano i na opšte iznenađenje, pojavio se veliki srpski pisac Dobrica Ćosić, kao kandidat za predsednika SRJ! Oni koji su ga predlagali, a i oni koji su bili zatečeni tom inicijativom, bili su skloni da poveruju da će čovek izuzetne popularnosti u narodu, biti neka vrsta stožera stabilnosti nove vlasti i u zemlji i prema svetu.
ĆOSIĆ je glatko izabran na tu funkciju 15. juna 1992. godine. Kad su mu javili da je izglasan, seo je u taksi i od svoje kuće na Dedinju odvezao se u Skupštinu, pa su ljudi i u tom nesvakidašnjem detalju videli nešto novo i ohrabrujuće kada je srpska vlast u pitanju.
Druga epizoda, još šokantnija, vezana je za ime našeg iseljenika Milana Panića, bivšeg bicikliste i biznismena iz Kalifornije. On je, kao grom iz vedra neba, grunuo na domaću političku scenu i 14. jula te iste godine izabran za predsednika jugoslovenske vlade. “Došao sam”, izjavio je on tada, “da učim moje Srbe kapitalizmu.”
Nije ih dugo učio. Kad je Milošević, koji ga je doveo, video da mu se Panić otrgao kontroli i da se ne uklapa u njegovu šemu vlasti, u Skupštini je pokrenuta inicijativa za njegovo smenjivanje. Panić je smenjen sa premijerskog položaja dva dana pre nove 1993. godine.
Ćosić je ostao duže, ali i njegov mandat je prekraćen. Na inicijativu radikala i uz podršku SPS, Ćosić je, posle mučne i žestoke debate smenjen “zbog kršenja Ustava”, 1. juna 1993. godine. Za njegovu smenu, u Veću građana glasalo je 75 poslanika, 34 su bila “protiv”, a 10 “uzdržano”. U Veću republika 22 su poslanika bila za smenu, 10 “protiv”, a četiri “uzdržana”.
- Ćosićeva greška je samo u tome što se u sve ovo upuštao - rekao je neko u debati i tu gorku istinu sigurno je morao da proguta i sam pisac “Vremena smrti” i “Vremena vlasti”.
U tim godinama sankcija, ratovanja i gloženja između režima i opozicije, u skupštinskom zdanju su se odvijale mučne, teške debate, praćene skandalima, svađama i podelama.
A onda je Milošević stupio na veliku scenu male Jugoslavije. Pošto mu je isticao i drugi predsednički mandat u Srbiji, on se u leto 1997. godine kandidovao za predsednika Jugoslavije. Izabran je na skupštinskom tajnom glasanju 15. juna te godine sa većinom glasova - u Veću građana 88 “za”, 10 “protiv”, a u Veću republika 29 “za”, dva “protiv”.
Milošević je dužnost preuzeo 23. jula, kada je u Skupštini položio zakletvu i obećao “stabilnu” i “mirnu” Jugoslaviju. Pokazaće se da neće biti tako. To se moglo videti i po one dve grupe građana koji su se tog dana okupile ispred skupštinskog zdanja - jedni na Bulevaru, a drugi u Pionirskom parku. Jedni su mu zviždali, a drugi su mu klicali.
A konji bronzani, ispred Skupštine, nastavljali su da se igraju.


ŠEST VODOSKOKA
OD federativne Jugoslavije, koja je povremeno bila narodna, a povremeno socijalistička republika, u Skupštini i oko nje, gotovo da nije ništa ostalo što bi makar na simboličan način podsećalo da je tu bila predstavljena zajednička država šest republika i dve pokrajine, osim možda onih šest malih vodoskoka, postavljenih ispred jarbola, duž trotoara.
Posle rušenja gvozdene ograde oko Skupštine, šest vodoskoka su bili zamišljeni da simbolizuju šest republika. Mora da je to učinjeno u prvoj fazi jugoslovenske federacije u kojoj su dve pokrajine bile zastupljene preko Srbije, jer bi inače bilo osam vodoskoka.
(Nastaviće se)