Piše: Borislav LALIĆ
DANAŠNjE generacije teško bi mogle da zamisle Beograd bez kuće poslanika, koja je, deleći sudbinu države, vremena i zbivanja koje je ono nosilo, menjala svoje ime počev od onog prvog "Dom narodnog predstavništva" Kraljevine Srbije, kako je zapisano na samom početku veka, pa do Skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, posle stvaranja zajedničke države 1. decembra 1918. godine. Zatim, Skupština Kraljevine Jugoslavije, koja je u toj zgradi počela da radi 20. oktobra 1936. godine. A, onda od 1946. godine kao Skupština Federativne Narodne Republike Jugoslavije, da bi posle Ustava iz 1963. godine delovala kao Skupština Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, i u pretposlednjoj fazi kao Savezna skupština Socijalističke Republike Jugoslavije, u kojoj su ostali predstavnici samo - Srbije i Crne Gore.
Potom je zgrada na Bulevaru, navikla na političke vratolomije, postala skrovište jedne nemoguće države koja je nosila rogobatno, teško prihvatljivo i originalno ime - Državna zajednica Srbija i Crna Gora, ili skraćeno DZSCG!
Da bi naposletku, pošto su se "konji vrani" na ulazu u to zdanje, naigrali punih sedam decenija, postala dom onih kojima je u prvoj zamisli bila i namenjena - narodnim poslanicima Srbije.

SKUPŠTINSKA zgrada na Bulevaru predstavlja monumentalnu građevinu i danas je jedan od onih istorijskih, kulturnih i arhitektonskih obeležja, po kojima se Beograd prepoznaje.
Poseban šarm daje joj patina vremena, koja je naročito primetna na njenoj kupoli. Zgrada ima tri nivoa - suteren, koji je rustično obrađen zelenim kamenom iz Ripnja, visoko prizemlje s glavnim salama i sprat sa krovnim vencem i kupolom.
Fasade, koje su obložene veštačkim kamenom, nisu dovršene, jer predviđene skulpture nad bočnim krilima zgrade i kruna nad kupolom Skupštine, nikada nisu postavljene. Prvo su neimare u tome onemogućila ratna vremena, a potom su u Skupštinu ušli oni koji uopšte nisu držali do krune.
Ali, uređeno je mnogo toga što zgradu i spolja i iznutra čini izuzetnom u čemu velike zasluge imaju i projektant Ilkić, a naročito njegov "naslednik" Nikola Krasnov.
Izuzetan utisak posetilac stiče pre nego i uđe u zdanje. Tome posebno doprinose i one dve čuvene i na svakoj razglednici viđene skulpture na glavnom ulazu u Skupštini, poznate po imenu "Igrali se konji vrani" - rad čuvenog vajara Tome Rosandića, po nalogu ondašnje vlade. Tako su razigrani konji Rosandića stigli pred Skupštinu 1938. godine i danas su tu na večitoj straži.
Za ove skulpture su vezane dve anegdote. Prva je zapravo vic, koji se pričao u Beogradu da te dve skulpture pesničkog imena ne znače samo igru i borbu između čoveka i prirode, nego da jedna simbolizuje čoveka koji konja, a to će reći poslanika, bez otpora uvodi u skupštinu, a druga prikazuje konja koji se divlje upinje da ga čovek ne izvede iz skupštine.
Druga priča, novijeg datuma, kaže da je neko iz Hrvatske, kada se "velika Jugosdlavija" raspala, potegao pitanje da se te dve skulpture vrate Hrvatskoj, jer su otuda i došle u Beograd.

MONUMENTALNO stepenište na glavnom ulazu, između te dve skulpture, vodi u ulazni hol. Vestibil je hodnikom odvojen od impozantnog centralnog hola, stepeništa i velike i male sale, koje se nalaze na tom spratu. Iz paralelnog hodnika se stiže u kabinete koji su, takođe, na tom nivou.
Iz prizemlja ka prostorijama na spratu, vode dva simetrično postavljena stepeništa od belog mermera.
Na spratu su prostorije za poslaničke klubove, administraciju i novinare. Na spratu se nalaze i dve impozantne i prelepo uređene prostorije - skupštinska biblioteka i diplomatski salon, koji se pre rata zvao "Salon kneza Pavla".
Projekat enterijera u celini, kao i svih detalja, radio je arhitek Nikola Krasnov, čovek koji je možda najznačajniji deo svog stvaralačkog života ugradio u enterijere pod kupolom Skupštine.
Po značaju i uspešnosti prožimanja arhitekture, skulptura i zanatskih radova, kvalitetu primenjenog materijala, posebno se izdvaja ulazni hol, raskošnog izgleda.
Centralni hol je obrađen jednostavno, ali takođe deluje impozantno. Posebnu pažnju skreće na sebe velika dvorana, koja ima prizemlje i galeriju. Reč je o sali u kojoj zasedaju poslanici i donose ključne državne odluke. Njeni zidovi su delimično pokriveni drvenom oplatom, a delimično mermerom. Sala je osvetljena prirodnim svetlom koje pada kroz staklenu kružnu tavanicu.
Specifičnost dveju sala u prizemlju - male i velike, koje se nalaze levo i desno od centralnog hola, jesu masivni stubovi, dekoracija tavanica i rezbarena masivna vrata.
Enterijer biblioteke, kao i mnogih drugih odaja i kabineta u Skupštini, uključujući tu i nameštaj, oblikovan je u nacionalnom duhu. Tako je uglavnom i danas, mada je nova vlast ponešto menjala i dodavala, naročito kada je o nameštaju reč.

TITOV LIFT
U SKUPŠTINI je negde posle rata, izgrađen i lift, koji je, kako tvrde hroničari, bio namenjen Josipu Brozu, koji je u poznim godinama svog života, kada je već bio izabran za doživotnog predsednika, sve teže savlađivao uspone, makar se radilo o jednom jedinom spratu.
Hroničari, međutim, takođe beleže da Tito u taj lift nikada nije ušao.

(Nastaviće se)