ŠAPUTANjA da venčanja neće biti izazvalo opštu pometnju kod već odabranih učesnika svadbe, ali i šire, u narodu. Posebno među Beograđanima, od kojih je svaki treći žitelj imao svoje viđenje i gde se, uostalom, ova priča i začela. I zaista, posle uzbudljive noći, svi beogradski dnevni listovi osvanuli su sa tom vešću na prvoj strani.
Svadba nije bila otkazana, kako je javljala "Radio Mileva" prethodne noći i dana - svadba se samo odlaže za nedelju dana. Razlog: u Atini je morala, pod hitno, da se operiše starija rumunska princeza Jelisaveta, koja je tamo bila i udata. Pored nje su bili zabrinuti majka i otac, koji su zamolili mladoženju da se svadba pomeri, što je Aleksandar i prihvatio. Ovaj dogovor pratila je i priča da princeza Marija nije bila rada da se dan njenog venčanja menja, jer su je, navodno, ubedile neke mudre žene da to - "ne valja".
A pored ove zvanične verzije i činjenice da je princeza zaista operisana i da su pored njene bolničke postelje bili i njeni roditelji, rumunski kraljevski par - kolale su i druge priče...
Jedna od njih je bila da kraljevska vlada i beogradska
opština nisu u stanju da uspešno realizuju zamišljeni program venčanja i jednonedeljno odlaganje bi im dobro došlo. Interesovanje za dolazak u Beograd, iz zemlje i inostranstva, bilo je veće nego što se prognoziralo.
Za taj predah, govorilo se, najzaslužniji je bio čuveni komediograf Branislav Nušić! Otkud on u melodrami?
NUŠIĆ je imao glavnu ulogu, jer je bio postavljen za predsednika državnog Priređivačkog odbora, dakle, bio je je neposredni rukovodilac svih kulturno-sportskih i zabavnih događanja. Njega su, govorilo se, muke naterale da se obrati kralju i da od njega isposluje saglasnost da se venčanje pomeri.
Od uva do uva, a naročito od kafane do kafane, kolala je i verzija da su upravo Rumuni zabrinuti pred činjenicom da svoju najmlađu princezu, ljubimicu, šalju u kraljevstvo, koje se u temelju ljulja. Pored napete političke situacije u prvoj državi Južnih Slovena još se i puca, a u njenom neposrednom okruženju vode i ratovi?! Koliko su određeni događaji, o kojima se uveliko i naširoko pisalo, mogli stvarno da zabrinu mladu i rumunsku kraljevsku kuću?
"Sa olistavanjem" oglašavaju se "odmetnici i antidržavni elementi", javljali su dopisnici sa Kosova i Metohije. U jednom od tadašnjih beogradskih dnevnika čitamo: "Centar antidržavne propagande i dalje je Priština..." U nepotpisanom izveštaju opisuje se i tamošnja atmosfera: "...U prištinskim ulicama, lako se vidi begovska elita, koja skrštenih nogu, srče kafu, puši duvan i celog bogovetnog dana intrigira...``.
I u susednoj Albaniji oglašavalo se kroz još masovnije i žešće pucnje. Javljalo se da tamo bukti pravi rat, koji se vodi između "vladinih i prevratničkih snaga" i napominje - da su izveštaji sa ratišta kontradiktorni i da je teško zaključiti - ko ima više uspeha. Nameće se utisak da se kod nas navijalo za vladine snage.
NI KOD komšija Bugara nije bilo monotono.
"Sofija je pod bajonetima", u glavnom gradu je ubijen novinar i vlasnik lista (imena nisu navedena), a vlada - "skriva prave ubice i nastavlja da progoni Ruse", glasio je telegrafski raport.
A kako je bilo u Kraljevini, recimo, u Zagrebu, drugom gradu po veličini u zemlji, ali glavnom finansijskom i opozicionom centru?
Upravo je završena dvodnevna sednica Hrvatskog bloka, naravno političkog, i marljivi dopisnici javljaju da je bila i burna. Napadnut je bio žestoko njihov lider Stjepan Radić zbog toga što vodi "dvoličnu politiku prema Beogradu". Jedan od najljućih Radićevih oponenata poguran od više radikalista, zatražio je da se, uoči venčanja, kao čestitka kralju, uputi ovo: "Organizovana pobuna seljačke mase hrvatskog naroda."
A kako se Radić branio od kritika, i kako je reagovao na predloženu "poklon-čestitku" kralju i Beogradu, svojih stranačkih kolega?
"...Zar da se narod, za volju vaših gospodskih hirova, vodi na klanicu?", upitao je predlagače Radić i odgovorio im: "E, to neće moći".
A, skup političara u Zagrebu i međusobno gloženje bila je reakcija na stav Međunarodne konferencije koja je održavana u Đenovi i koja se uopšte nije htela baviti (nije čak ni pomenula) hrvatskom žalbom na svoj ustavni položaj u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
ČITAJUĆI novine iz tih dana, mogao bi se steći utisak da se Kraljevina u temelju klatila, da su joj mnogi (među kojima su i komunisti?!) mine postavljali. Tako je bilo kod kuće, a na međunarodnom planu, međutim, ona je bila vrlo uvažavana. Evo i jedne ilustracije: razgraničavanje sa Italijom vodio je međunarodni posrednik i nije se zvao Ahtisari, a nije bio iz Finske, već iz Engleske. On je predložio da se italijanskom Zadru obezbedi zaleđina u dubini od dvadeset kilometara. Na taj predlog reagovao je predsednik kraljevske vlade Nikola Pašić poslednjom ponudom - da je dovoljna zaleđina od pet kilometara, što je i
prihvaćeno.
I tu suženu zonu, u narednim godinama, obilato su zloupotrebljavali pripadnici ustaške organizacije koja je dobila utočište i podršku Italije. Preko Zadra, a onda i Velebita, vršeni su upadi i izvođene terorističke akcije, a u jednoj prilici uspeli su da organizuju i oružanu pobunu.
Ništa više nije moglo odložiti veliku svetkovinu, čak je i oružani okršaj naših graničara sa italijanskim kod Bakra, potisnut sa prvih strana beogradske štampe. Sve je bilo podređeno kraljevskoj svadbi.
U Beogradu je tih dana vrvelo kao u košnici. Opštinari su imali najviše posla, a na njih su se naročito okomili novinari. Kako istresti prašinu, skloniti đubrište, umiti prestonicu, bar onuda kuda će proći svatovi - bilo je to najvažnije. Novinari su pronalazili rupe i zakrpe, često
opštinarima nudeći savete...

(Nastaviće se)