Piše: Budimir Potočan
GODINE 1855, Dimitrije Karadžić već je bio na pragu da veoma uspešno okonča učenje na Inženjerijskoj vojnoj akademiji u Klosterbruku. U porodici su to svi s nestrpljenjem očekivali. Sestra Mina hita da ga pismom obavesti o srećnom razvoju događaja po njegovu budućnost:
"Dragi moj brate, raduj se jednoj veseloj vesti! Otac je upravo primio o pismo od Teodora Radosavljevića, austrijskog konzula u Beogradu, u kojem saopštava, da je vlada očevu molbu vrlo dobro primila i istu povoljno rešila. Tako će sve biti dobro, tj. sve će biti po želji. Pobliže će nam Milivoj (Petrović Blaznavac) ovih dana pisati i sve potrebno poslati ili lično doneti i saopštiti; posle će, kako se čuje, uskoro ponovo u Beč."
O kakvom je srećnom događaju reč? O tome se doznaje iz "Novina serbskih", broj 25, od 3/15. marta 1855. godine. Novine su donele zvaničnu vest da je knez "svojim ukazom od 23. prošlog meseca" proizveo Dimitrija Karadžića u čin potporučnika.

VUK je morao da se da u veliku prepisku i da sve dovede u red. Naime, zbog nagoveštaja ratnih prilika u Austriji postojala je bojazan da pitomačka klasa njegovog sina okonča školovanje već u februaru i da na brzinu budu proizvedeni u oficire. Možda prvenstveno zato da bi sina jedinca sklonio od rata, a drugo da on kao srpski pitomac postane srpski, a ne austrijski oficir, Vuk je pokrenuo sve moguće veze i preporuke.
Pošto je klasa u kojoj je bio Dimitrije ipak ostala do predviđenog roka o završetku kursa, a nisu prevremeno proizvedeni u oficire, tako je dakle i on u predviđenom roku stekao diplomu. No, pre toga, nastalo je natezanje i prepiska o tome da li je on kao svršeni oficir - srpski ili austrijski?
Najpre je austrijsko Ministarstvo vojske postavilo pitanje Vuku da li je on načinio korake da mu sin bude primljen u srpsku vojsku? Odgovorio je potvrdno. Usledilo je novo pitanje: Ako je tako, zašto o svojoj nameri nije izvestio Akademiju pre početka školovanja? Opet je Vuk odgovorio. Tek posle toga je stiglo obaveštenje da je Njegovo veličanstvo blagoizvolelo dopustiti da se njegovom sinu preda diploma srpskog potporučnika. Postojao je još jedan mali uslov: da odmah napusti Akademiju.
NAJZAD se oglasio i načelnik srpskog Ministarstva vojnog Blaznavac. Izvestio je Vuka da je Dimitrije ukazom proizveden u čin potporučnika s platom od 300 talira i da će mu se od tada slati plata. Dotadašnja pomoć od 120 talira, koju je primao kao vojni pitomac, otad se ukida.
Posle okončanja Inženjerijske vojne akademije u Austriji i pošto je proizveden u potporučnika, Dimitrije je stupio u službu u Srbiji 1. avgusta 1855. godine. Te jeseni poslali su ga kao tek proizvedenog potporučnika u Berlin da dovrši svoje obrazovanje kao inženjerijski i đeneralštabni oficir.
I tu se opet umešao njegov brižni otac. Obezbedio mu je preporuke i od pruskog konzula i književnika Ami Buea. Setio se Vuk i svog prijatelja iz Berlina, istoričara Leopolda Rankea. Od njega je očekivao da prihvati Dimitrija i da ga posavetuje šta da izučava.
Preporučujući mu svog sina, Vuk je napisao pisao Rankeu: "Rišćanluku treba da iznikne jedan Difur, švajcarski general, pa da srpske bataljone ustroji kao što je Difur švajcarske..."
(Nastaviće se)