Piše: Budimir Potočan
DIMITRIJE se školovao u Beču i u Trstu. Još od malena se odlikovao marljivim učenjem jer, kada je za to došlo vreme, njegov otac je odlučio da ga uputi na najbolje vojne škole, verujući da će mu ta struka obezbediti najsrećniju budućnost.
Šta je sve Vuk bio prinuđen da učini da bi obezbedio to najbolje školovanje sinu Dimitriju Karadžiću? Teško je i zamisliti na koliko je vrata morao da zakuca, koliko je pisama i molbenica morao da razašilje, kome se sve obraćao i koga je sve i za šta molio.
Čim je Dimitrije stasao za dalje školovanje, Vuk se obratio Popečiteljstvu (Ministarstvu) prosvete u Srbiji da mu sina primi za državnog pitomca, što je trebalo da znači da mu plaća školovanje na Vojnoj akademiji. Međutim, molba mu je odmah odbijena. Više iz proceduralnih razloga. Objašnjeno mu je da se stipendije daju samo deci iz Srbije ako se ukaže potreba da uče u inostranstvu. Ali, popečitelju, to jest ministru prosvete, što je u ono vreme bio istoričar Lazar Arsenijević Batalaka, beše neprijatno što je morao da odbije Vuka. Zato mu je preko posrednika poručio kako bi bolje bilo da dođe u Srbiju i dovede sina, umesto što je samo slao molbu, jer će se tako njegova stvar lakše rešavati.
I VUK ga je poslušao. S proleća 1849. obreo se u Beogradu sa trinaestogodišnjim sinom Dimitrijem. Ovoga puta predao je molbu knezu, moleći ga da je vrati Sovjetu
(Skupštini) na ponovno rešavanje. Nedugo zatim, iz kneževe kancelarije su ga pozvali da mu vrate i svedočanstvo i molbu, koja je ponovo odbijena.
Uporan, kakav je bio, Vuk se ponovo obratio lično knezu Milošu. Obavestio ga je o svojoj molbi da je rešio da sina školuje u inženjerskoj Vojnoj akademiji i da ga spremi za službu srpskom narodu. Ali nema, kako je priznao, 600 forinti za izdržavanje, koliko je iznosila godišnja školarina. Podsetio je i da se već dva puta obraćao Popečiteljstvu prosvete i bio odbijen. Moli kneza da mu odmah pošalje 450 forinti, jer od septembra sin već treba da stupi u Akademiju.
Ali kako odgovora nije bilo, još jednom je ponovio molbu avgusta meseca. Ne nadajući se baš povoljnom odgovoru, obratio se uglednom Tršćaninu D. Vladisavljeviću da mu nađe zajam kod nekog od tamošnjih trgovaca.
NAJZAD je i od kneza Miloša stigao odgovor. U pismu, kojim ga je odbio i knez Miloš, izgleda da je bilo tolike oporosti da ni vazda strpljivi Vuk nikako nije mogao da je proguta niti da otćuti. Odvraćajući suverenu pisao mu je:
"Na pismo vaše od 23. avgusta ne mogu da vam odgovorim kako bi trebalo, jedino zato što ja vašu svjetlost dostojno poštujem za zasluge koje ste učinili narodu našem, a drugo radi onoga dobra koje ste mi činili mnogo puta i za koje sam vam ja svagda blagodaran."
Uprkos toj mučnoj situaciji nije klonuo, nego ipak podseća kneza na pretplatu za «Poslovice» i «Kovčežić» za šta bi trebalo da mu pošalje 150 forinti. I knez mu je to poslao.

Odmah pošto mu je sin završio prvu školsku godinu na Vojnoj akademiji Vuk se ponovo obratio Popečiteljstvu prosvete. Tada je imao nešto više sreće. Odobren mu je dodatak uz penziju od samo 120 talira za školovanje sina od 1850. do 1855. godine. I ta suma, inače nedovoljna za školovanje Dimitrijevo na Akademiji, stigla mu je uz prekor i glasine da on radi na pokatoličenju Srba.
(Nastaviće se)