Piše: Budimir Potočan
UPRKOS tome što je Vuk Karadžić gotovo čitav život proveo u materijalnoj oskudici, malo je poznato da je pred kraj života postao, ni manje ni više, nego zemljoposednik u Srbiji. I ne samo što je uspeo da kultiviše, obnovi i proširi očevinu u Tršiću, nego i da postane vlasnik imanja Lagator, u ono vreme nadomak Loznice, od oko 70 jutara zemlje vredno hiljadu dukata i jedan cvancik, za koliko je kupljeno.
I ta imanja, koja su donosila godišnji prihod od nekoliko stotina dukata, kao i pravo na objavljivanje celokupnih svojih dela ostavio je testamentom svojoj supruzi Ani Karadžić. U njemu se navodi da sav svoj zemljišni posed ostavlja na uživanje supruzi Ani. Iako joj predaje imanje, ni ona ga ne može prodati, založiti, niti drugim načinom opteretiti, nego samo sa imanja može koristiti prihode koje donosi. Posle njene smrti nasleđuje je sin Dimitrije. I njemu ostavlja u amanet da polovinu prihoda od imanja (a ako je moguće i ceo prihod) daje svojoj sestri Mini dok je živa. Zemlju u Tršiću ostavlja odmah Dimitriju. Ali, ako bi ostali bez poroda, kao da je naslutio Vuk, onda bi imanje pripalo Društvu srpske slovesnosti (preteča Srpske akademije nauka i umetnosti), da bi se od prihoda davale nagrade spisateljima.
SIN Dimitrije i kćer Mina stekli su, inače, zaista zavidno obrazovanje. U Vukovom bečkom salonu, kroz koji su prošle sve najumnije ličnosti srpske kulture i umetnosti: Njegoš, Branko Radičević, Đura Daničić i drugi, Mina je kao umna i lepa domaćica, i očeva desna ruka, davala glavni ton i šarm. Darovita za muziku, još darovitiji slikar, ali i pisac i prevodilac, Mina je izrasla u samosvojnu umetničku ličnost takvu da ju je hrvatski književnik Ivan Kukuljević Sakcinski uneo u "Slovnik umjetnikah jugoslavenskih", a početkom 20. veka dobila je mesto i u Vurcbahovom "Bibliografskom leksikonu" među 216 znamenitih Srba i Srpkinja.
Mina se rano okrenula muzici. Njen otac nije štedeo da bi dobila izvrsnog učitelja muzike Gustava Grosmana. Uočivši zatim i njenu nadarenost za jezike, Vuk ju je usmeravao i u tom pravcu. Uz nemački, maternji, i srpski, očev, govorila je i pisala na francuskom, italijanskom, i engleskom, pa i na ruskom jeziku. I u slikarstvu, portreti Vuka Karadžića, Branka Radičevića, brata Dimitrija, uz njen autoportret, možda ponajbolje predstavljaju Minu kao slikara.

MEĐU srpskim slikarima 19. veka ona zauzima zavidno mesto. Dalje se ogledala i u poeziji, i u prevođenju narodnih pripovedaka i poslovica na nemački jezik, a posebno njena obimna prepiska, tek delimično sređena i objavljena, jasno svedoči i o izrazitom književnom daru.
I njen mlađi brat Dimitrije stekao je najviše vojno obrazovanje u najboljim vojnim akademijama u Austriji, u Nemačkoj i u Holandiji. Uvek jedan od najobrazovanijih u svojoj klasi pitomaca ili oficira završio je i specijalizacije u vojnoj struci, takve i tolike da se time malo ko mogao pohvaliti, i ne samo u Srbiji. Da bi sve to postigao, ogromnim je trudom, novcem i ličnim vezama pomagao je i njegov vazda uporni i snalažljivi otac Vuk.

POD ISTOM ZVEZDOM
VUKOVA kćer Vilhelmina Mina i sin Dimitrije bili su od sve Vukove dece u najprisnijim odnosima i najbolje su se razumeli. Na pitanje zašto je tako bilo, odgovor bi se mogao potražiti i iz njihovih krštenica. Zanimljivo je da su njih dvoje bili rođeni istog datuma - 12. jula. Mina 1828. a Dimitrije 1836. godine. Činjenica što su rođeni pod istom zvezdom, kako se to kaže, uslovila je i docniju njihovu veliku bliskost, prisnost i ljubav.
(Nastaviće se)