U NADLEŽNOST Jovanke Broz spadala je kadrovska i personalna politika u odnosu na osoblje zaposleno u Kabinetu predsednika Republike, Titovoj rezidenciji i njegovim vilama. Od Jovanke je zavisilo ko će da radi u raznim službama Titovog i njenog obezbeđenja. Suvladarstvo Jovanke u ovim domenima bilo je obeleženo zlodelima, terorom, maltretiranjem i proganjanjem ljudi, pri čemu su neki njeni postupci predstavljali javni psihološko-moralni linč pojedinaca.

Ona je najtežim uvredama i najpogrdnijim kvalifikacijama iz Kabineta predsednika Republike i Službe bezbednosti isterala i proterala Lea Matesa, Bogdana Crnobrnju, Dalibora Soldatića, Zdenka Štambuka, Dušana Sužnjevića, Vladu Sajtića, Vladimira Popovića, Jožu Smolea, Aleksandra Šokorca, Mirka Milutinovića, Milana Žeželja, Milana Miškovića, Marka Rapu i druge. Mnogima od njih, u Titovom prisustvu, držala je lekcije o radu, ponašanju i odgovornosti u službi. Govorila je da su neradnici, mrcine, nesposobni, nepismeni, nepouzdani...

Smatram da je tim ljudima posebno bilo teško što su sve to morali da prihvataju ćuteći, bez reči protesta i odbrane ljudskog dostojanstva. Iako su u javnosti važili za značajne i uvažene ličnosti, oni nisu smeli ni najboljim prijateljima da ispričaju da su iz Titove službe izbačeni kao obične krpe - poniženi i ispljuvani od njegove supruge. Bilo ih je sramota da kažu da ih je Jovanka vređala i ponižavala pred Titom. Uživala je da u Titovom prisustvu drži vankelu ljudima visokog položaja i obrazovanja i da se baš nad njima iživljava.

Jovanka je iz službe otpustila više od hiljadu ljudi raznih zvanja i profesije, od sekretara, lekara, ekonomista, savetnika, službenika raznih profila, do kuvarica, sobarica i čistačica. Otpuštanje osoblja često je imalo karakter masovnih čistki. Dešavalo se da posle takve "Jovankine metle" rezidencija ostane bez najnužnijeg osoblja: snabdevača hranom, kuvarica, konobara, sobarica i čistačica. Zbog takvih situacija hrana je često donošena iz hotela "Metropol".

Razlozi za otpuštanje osoblja najčešće nisu bili opravdani već izmišljeni i iskonstruisani. Da bi otpustila nekog ko joj je nesimpatičan ili za koga smatra da je nedovoljno poštuje, Jovanka je bila sklona da se posluži intrigama najniže vrste.

ĆUTI I TRPI

O NJENOJ strahovladi u javnosti se dugo ništa nije znalo, a i danas se vrlo malo zna. Njeno sadističko iživljavanje nad pojedinim ljudima prelazilo je granice razuma. Ona je danima i mesecima znala da maltretira pojedince da bi ih na kraju otpustila. Njena mržnja prema nekima išla je dotle da je tražila da im se oduzmu stanovi i da im se ne dozvoli drugo zaposlenje. Progonjenim osobama najčešće nisu bili poznati razlozi proganjanja, ili su razlozi bili trivijalni. Tako je jedna lepuškasta žena pala u Jovankinu nemilost samo zbog toga što ju je Tito nekoliko puta "zavodnički" pogledao. Drugu je uzela na zub jer je čula da joj Tito deli komplimente.

Veliki broj progonjenih ljudi bili su sa Jovankom u drugarskim i prijateljskim odnosima za vreme njenog šestogodišnjeg rada kao Titove domaćice, higijeničarke i sekretarice. Mnogi od njih bili su tada svedoci čestog Titovog potcenjivačkog i arogantnog odnosa prema Jovanki. Čuli su njegove pogrdne reči izrečene na Jovankin račun. Videli su Jovanku kako takvo Titovo ponašanje ponizno i stojički podnosi, bez reči odbrane i opravdanja. Zapamtili su njene duboke uzdahe i suze u očima. Mnogi su joj tada upućivali reči utehe i sažaljenja.

Postavši Titova supruga, ona je postala druga ličnost. Brzo je zaboravila prošlost, a svoj odnos prema dojučerašnjim saradnicima, drugovima i prijateljima iz osnova je izmenila.

Kao predsednikova supruga smatrala je da joj bivše društvo više ne odgovara i da nije njen nivo. Zaboravila je staru mudrost da niko ne može postati vladika u svom selu. Tražila je od osoblja da se prema njoj službeno odnosi i da u tom odnosu iskazuje maksimalno poštovanje i uvažavanje. Čak je i Tito morao u tom smislu da se osoblju obrati zahtevajući da Jovanku, kao njegovu suprugu, više cene i da je ne oslovljavaju Jovankom, nego drugaricom Jovankom. Međutim, kako sve to nije mnogo pomoglo, ona je rešila da celokupno osoblje promeni i dovede druge ljude koji je poznaju samo kao suprugu predsednika države i Titovu suvladarku.

Osoblje koje je ostalo u rezidenciji moralo je da ćuti o svemu što se dešava. Ljudi su se pretvarali da ništa nisu čuli ni videli da sami ne bi doživeli sudbinu prognanih. Pored golootočkih i rankovićevih ćutalica, u Titovo i Jovankino vreme postojale su i dedinjske ćutalice. Ćutanje je odgovaralo Jovanki, jer zahvaljujući ćutanju o njenim postupcima niko, osim neposrednih učesnika, ništa nije znao.

Poseban, a za mene potresan slučaj je Vlade Popovića, generalnog sekretara predsednika Republike. Taj u ratu visoki politički funkcioner, koji je 1941. godine bio sekretar KP Hrvatske, u posleratnoj Jugoslaviji nikada nije zauzimao položaj koji mu je po sposobnostima i zaslugama mogao da pripada. Uvek sam se pitao koji su gresi ovog lepog i pametnog Crnogorca.

Postupak prema njemu može se objasniti jedino psihološkim fenomenom "velikog duga" koji je Tito imao prema Vladi Popoviću. Vlado je 1941. godine, pred Titom, pocepao depešu koju je dobio od Kominterne, a u kojoj se kaže da je Tito razrešen dužnosti generalnog sekretara KPJ i da tu odluku Kominterne treba odmah i neizostavno sprovesti. Popović o tome nikome ništa nije rekao. Zahvaljujući njemu Tito je ostao sekretar KPJ. Pošto odluka Kominterne nije izvršena, u Beograd je upućen Mustafa Golubić sa nalogom da ubije Tita. Neko je o dolasku Golubića obavestio Gestapo koji je zatim uhapsio Golubića i likvidirao ga.

BRUTALAN OBRAČUN

ZA fenomen "veliki dug" karakteristično je da je dužnik psihološki opterećen i da se vrlo neprijatno oseća, zbog čega mrzi svoga dobrotvora, jer je "veliki dug" najčešće takve prirode da se retko može na adekvatan način vratiti.

O tome kako je Jovanka postupila prema Vladi Popoviću saznao sam od Mirka Milutinovića, šefa Titovog kabineta, kome je Popović lično ispričao svoju muku. Pošto je Popović postavljen za generalnog sekretara predsednika Republike, Jovanka ga je primila odvojeno od Tita. Tom prilikom je rekla:

- Druže Popoviću, od danas zaboravite politiku. Vi niste ovde došli da vodite politiku već da vodite računa o potrebama i poslovima kuće. Vaše je da se brinete o snabdevanju, magacinima, radionicama i garažama. Postarajte se da sve uredno funkcioniše!

Vlado Popović je lošim rečima primljen, a još gorim otpušten. Jovanka ga je na rastanku nazvala neradnikom i neznalicom. Nisam siguran da iza toga nije stajao sam Tito, jer je on a ne Jovanka bio veliki Popovićev dužnik.

Način na koji je otpušten Vlada Sajtić, predstavlja posebnu priču. Pored toga što je bio zamenik Vlade Popovića, Sajtić je u Kabinetu vodio materijalne i kadrovske poslove. Jedne noći oko dva časa Jovanka je telefonom tražila da joj Sajtić hitno obezbedi devize za lečenje njenih bolesnih pudlica u Švajcarskoj.

Pozivajući se na profesora Veterinarskog fakulteta Manojla Lapčevića, rekla je da se pudlicama u zemlji ne može pružiti odgovarajući tretman. I dodala da je ona obezbedila avion i da se jedino čeka novac. Sajtić je odgovorio da mu je žao što ne može da ispuni njen zahtev, jer u kasi trenutno nema deviza. Ona je potpuno prazna. Na ove Sajtićeve reči Jovanka je ljutito rekla:

- Zapamtićete vi Jovanku! - i zalupila slušalicu.

Sutradan je Sajtiću iz Kabineta stigla poruka da više ne dolazi na posao. Sve Sajtićeve lične stvari iz službenih prostorija posle nekoliko časova dostavljene su njegovoj kući.

Jednog dana u junu 1976. godine ispred vile na Brionima bio je parkiran kabriolet i svi smo čekali na izlazak predsednika Tita i Jovanke. Kad su oni naišli pratnja ih je pozdravila na uobičajeni način. Tito je pošao prema zadnjim levim vratima kola, koja mu je otvorio vozač pukovnik Marko Agbaba. General Marko Rapo, Titov ađutant, pokušao je da Jovanki otvori zadnja desna vrata, ali ga je ona u tome sprečila. Arogantno je rekla:

- Ostavite ta vrata, generale! Gadi mi se samo kad vas vidim, a ne još i da mi otvarate vrata. Kako vas nije sramota da se ovde pojavljujete kada vam je nekoliko puta poručeno da ne želim da vas vidim. Gde vam je generalska čast? Da li ste se ikada pogledali u ogledalu? Da li ste svesni kako izgledate? Vi ste jedan debeli, masni, prljavi generalčić sa ptičjim mozgom. Treba li batinama da vas najurimo iz službe, jer za vas reči ništa ne znače. Poslednji put vam kažem - gubite se i da vas moje oči više ne vide!

General Rapo je bio preneražen. Stajao je u stavu mirno, kao ukopan. Bio je bled u licu, a usne su mu poplavele. Beznadežnim pogledom gledao je prema predsedniku i svom vrhovnom komandantu. Okrenut leđima, Tito je čas gledao u nebo, a čas na drugu stranu. Svi mi ostali oborili smo oči ka zemlji i samo povremeno bacali pogled na ono što se događalo pred nama. Na kraju, general Rapo je skupio toliko hrabrosti da kaže:

- Drugarice Jovanka, ja izvršavam naređenja vrhovnog komandanta, a od njega takvu naredbu nisam dobio.

- Nisi ti sposoban da izvršavaš ničija naređenja! - rekla je Jovanka. Ušla je u kola i zalupila vrata. Tito je već bio u automobilu. Rapo je seo do vozača i krenuli su.

Posle ove epizode general pukovnik Marko Rapo nikada se više nije pojavio u Titovoj i Jovankinoj blizini. Bio je smenjen sa dužnosti predsednikovog ađutanta. Uskoro je otišao u penziju. Kratko vreme posle penzionisanja dobio je težak infarkt srca a zatim infarkt mozga. Život je završio u dubokoj komi. Posledice dugotrajnih i čestih stresova obično su fatalne.

DEOBA VLASTI
FELJTON "Jovanka Broz Titova suvladarka" pripremljen je prema odlomcima istoimene knjige prof. dr Aleksandra Matunovića. Kao Titov lični lekar, on je izbliza posmatrao dramu bračnog para Broz, i svojim savetima učestvovao u njenom razrešenju. Dr Matunović prvi put osvetljava anatomiju vlasti koju su delili Tito i Jovanka. Knjiga ima 270 stranica, autorsko je izdanje, a u prodaji (na kioscima) pojaviće se 30. marta. Knjigu štampa "Interpres", a njena cena biće 300 dinara. Podrobnije informacije na telefone: 011/311 9234 i 063/238 210.

(Nastavlja se)