ZBOG velike podrške koju su mu dali na proširenoj sednici Izvršnog komiteta CK SKJ u martu 1962. godine, a i posle nje, Tito je 1963. bez prethodne konsultacije sa najvišim rukovodstvom, imenovao Aleksandra Rankovića za potpredsednika Republika, a generala Ivana Gošnjaka za zamenika vrhovnog komandanta. Dok je ovaj Titov potez naišao na različito reagovanje u vrhovima države i partije, većina građana, makar u istočnom delu zemlje, ova postavljenja prihvatila je sa simpatijama. U narodu su Ranković i Gošnjak slovili kao veliki Jugosloveni. Na njihovo postavljenje na važne funkcije gledalo se kao na jačanje prepreka svakom nacionalizmu i separatizmu. Bio je to garant očuvanja Jugoslavije kao jedinstvene države.

Hrvatski i slovenački nacionalisti i separatisti, kao i nacionalisti u drugim republikama, videli su u ovom Titovom potezu veliku prepreku za ostvarivanje svojih ciljeva. Titova odluka posebno je naišla na loš prijem kod dva glavna pretendenta na Titovo mesto, Edvarda Kardelja i Jovanke Broz. Oni su postavljenje Rankovića na mesto potpredsednika Republike doživeli kao lični poraz. Ovim činom, smatrali su, Ranković je postao jedini siguran Titov naslednik. Svi protivnici ovog postavljenja jedino rešenje za ostvarenje svojih programskih ciljeva videli su u obaranju Rankovića. Znali su da to nije lako ostvariv cilj i da za njegovu realizaciju moraju da se upotrebe sva sredstva.

Tito lično nije imao razloga da se plaši da bi Ranković mogao da ugrozi njega i njegovu vlast. Kao veliki majstor vlasti, on je Rankoviću već bio odsekao krila. Godine 1963. smenio je Rankovićevog velikog prijatelja generala Jeftu Šašića, načelnika Kontraobaveštajne službe JNA i generala Ivana Gošnjaka. Na njihovo mesto, po preporuci Ivana - Steve Krajačića, Tito je doveo Ivana Miškovića Brka, koga je istovremeno postavio za načelnika svoje lične bezbednosti i smatrao ga vrlo poverljivim čovekom. Početkom 1965. godine smenjeni su Vojin Lukić, sekretar za unutrašnje poslove Jugoslavije i dugogodišnji Rankovićev saradnik, i Svetislav Stefanović Ćeća. Na njihova mesta, takođe po preporuci Krajačića, postavljen je Milan Mišković, rođeni brat Ivana Miškovića Brka.

Ove smene i postavljenja Tito je radio uz "saglasnost" Rankovića, a u cilju "rotacije kadrova" i "debirokratizacije službenog aparata".

Kako je rušenje Rankovića predstavljalo teško rešiv problem, sve antirankovićevske snage ujedinile su se u rešavanju tog problema. Osnovno načelo njihove borbe bilo je: "Ranković mora biti smenjen, a Udba razbijena po svaku cenu!"

U REŽIJI KRAJAČIĆA

KRAJAČIĆ, koji je objedinjavao sve ove snage i koordinirao njihovim radom, glavnu ulogu u tome poverio je Jovanki Broz koja je trebalo da ubedi Tita da mu Ranković radi o glavi i da želi da mu preotme vlast. Jovanka je tu ulogu prihvatila pre svega iz ličnih razloga. O svojoj ulozi sama mi je nekoliko puta rekla: "Rankovića, druže doktore, nije smenio Tito već Jovanka Broz. Ja sam bila ta koja je prva otkrila njegove podle namere. Morala sam da ubedim Tita da mu je Ranković lažan prijatelj i da mu je velika greška to što ga je postavio za potpredsednika Republike".

Pod pritiskom Jovanke Tito je polako popuštao. Ona mu je svakog dana servirala nove dokaze o Rankovićevoj nelojalnosti i porastu njegove popularnosti. Neke od tih dokaza Tito je i sam zapazio u filmskom žurnalu. Kod prolaska automobila u kome se nalazio Ranković, ulicama Beograda, građani su se zaustavljali, aplaudirali i skandirali: "Leka! Leka!" Čuo se i poneki uzvik: "Leka predsednik!"

Ranković se u svojim govorima suprotstavljao nekim Titovim idejama i postavkama. Za Titovu ideju da partija treba da vodi a ne da rukovodi, rekao je da to nije realno i istakao svoje mišljenje: "Partija mora i da vodi i da rukovodi. Njena uloga još dugo godina mora da bude odlučujuća." Kardelj je Titu svakog dana punio uši time da je Ranković centralista, da nema ništa demokratskog u sebi i da je najveći neprijatelj samoupravnog sistema.

Cvijetin Mijatović, jugoslovenski ambasador u Moskvi, detaljno je Titu opisao kako je primljena i kako se ponašala delegacija unutraših poslova na čelu sa Rankovićem prilikom posete Sovjetskom Savezu u aprilu 1966. godine. Mijatovićev izveštaj je na Tita šokantno delovao. Nije mogao da zamisli da Sovjeti mogu da prave takve protokolarne gluposti da Rankoviću odaju počasti koje pripadaju samo šefovima država. Jedan od članova delegacije (Šakota), na svečanoj večeri kojoj je prisustvovalo najviše sovjetsko rukovodstvo, podigao je zdravicu u čast "novoga, mladoga predsednika SFRJ".

Sve su ovo bili jasni znaci Rankovićeve rastuće popularnosti i njegovih liderskih ambicija, ali i nedovoljan razlog da bi on mogao biti smenjen, pogotovo da bi smena mogla da prođe bez većih posledica. Titu je najprihvatljivija bila Jovankina ideja da se Ranković i Služba bezbednosti optuže za prisluškivanje šefa države i najviših rukovodilaca, odnosno za zloupotrebu svojih nadležnosti.

- To što si predložila dobra je ideja - rekao je Tito Jovanki. - Ne znam da li si, međutim, svesna da je to kriminalna radnja?

- Pa zar oni nisu kriminalci? Njima takva radnja jedino i pristoji - odgovorila je Jovanka.

Da je Jovanka odigrala ključnu ulogu u promeni Titovog odnosa prema Rankoviću i donošenju njegove odluke da se Ranković smeni, kao i da je Tito prihvatio njenu ideju o prisluškivanju, govore reči koje su njih dvoje uputili jedno drugom prilikom jedne prepirke kojoj je prisustvovao Rato Dugonjić. Bilo je to 1974. godine.

- Ti meni, Tito, ništa značajno i veliko u životu nisi učinio - rekla je Jovanka.

- A Četvrti plenum, Jovanka? - upitao je Tito.

Sve vreme dok je Tito radio na smeni Rankovića, on je sa njim bio u najprisnijim i najsrdačnijim odnosima. Nekoliko meseci pre Rankovićeve smene, njih dvojica su se na jednoj proslavi grlili i ljubili.

TITO UBEĐUJE SRBE

NALAZ prislušnih uređaja u Jovankinoj i Titovoj bračnoj postelji sigurno govori da su oni postavljeni sa Jovankinim znanjem i odobrenjem i da je ona tom činu prisustvovala. U Jovankinu spavaću sobu bez njenog znanja i odobrenja niko nikad nije mogao da uđe, pa čak ni čistačica.

Krajačićev tehničar Božo Rašeta postavio je prislušne uređaje čiji su kablovi išli prema Rankovićevoj vili. On je zbog tog posla specijalno došao iz Zagreba. Uređaje je trebalo da otkrije Vojno-tehnička komisija kao dokazni materijal protiv Rankovića. Jovanka se starala da se sve obavi u tajnosti i da zaposleno osoblje ni po čemu ne primeti da se u rezidenciji nešto događa.
     Dok se sve ovo obavljalo, i Tito je stupio u akciju. Najvažnije mu je bilo da ubedi srpsko rukovodstvo i srpski narod da je obračun sa Rankovićem i Službom državne bezbednosti učinjen isključivo zbog njihovih grešaka i da nije uperen protiv Srba već je u njihovom interesu.
     Tito je počeo pojedinačno da obrađuje srpske rukovodioce. Jedan od njih, moj pacijent i prijatelj Dušan Petrović Šane pričao mi je o svom razgovoru sa Titom. Prema njegovim rečima, Tito je počeo izokola, molećivim tonom. Imao je izraz duboko razočaranog i rezigniranog čoveka kome je učinjena velika nepravda.

"Zamisli, molim te", bile su njegove reči, "mene špijuniraju. Nemaju poverenja u Tita. Prelaze preko svega onoga što sam za više od 40 godina revolucionarne delatnosti uradio. Zar sam ja to zaslužio? Šta treba da uradim?"

Kad ga je Šane upitao ko to radi i o kome je reč, Tito je odgovorio: "Radi onaj u koga sam imao neograničeno poverenje i koga sam postavio za svoga zamenika. Radi Aleksandar Ranković."

- Bio sam zaprepašćen onim što sam čuo - rekao mi je Šane. Tito mi je postavio direktno pitanje: "Šta ti misliš? Da li ja treba da pređem preko toga?" Ja sam odgovorio: "Ne! Nikako! Iako sam dobar drug sa Rankovićem, taj njegov postupak smatram nedostojnim komuniste i časnog čoveka."

Sličan razgovor Tito je imao i sa još nekim srpskim rukovodiocima kao i rukovodiocima drugih republika. Tito je razgovarao i sa Kočom Popovićem. Tom prilikom ponudio mu je mesto potpredsednika Republike i dobio je njegov pristanak. Titu je ovo bio veoma važan adut. Hteo je da pokaže da Rankovića ne smenjuje zato što je Srbin, jer Srbina postavlja na njegovo mesto.

Kardelj i Jovanka prihvatili su Koču, za koga su smatrali da nije ozbiljan pretendent na Titovo mesto i da je on samo kompromisno rešenje. Koču su prihvatili i Bakarić i Krajačić i njihovi sledbenici, jer su znali da on nije nacionalno opterećen i da je za njega svejedno kako se ko nacionalno oseća.

Mnogo godina kasnije Koča mi je u jednom razgovoru rekao da mu je vlast odvratna i da je nikada nije želeo. Na to sam ga ja upitao: "Zašto ste onda prihvatili mesto potpredsednika SFRJ, mesto na kome se nalazio vaš prijatelj Aleksandar Ranković?"

Bez mnogo razmišljanja on mi je odgovorio:

"Ja sam znao da Ranković mora da ode. Koga je Tito osudio on je bio reka bez povratka, politički mrtvac. Na upražnjeno mesto mogao je doći i gori od mene. Ja sam mesto potpredsednika prihvatio da bi napakostio onima koji su me bili otpisali i obmanuo one koji misle da će od moga položaja nešto profitirati."

DEOBA VLASTI
FELJTON "Jovanka Broz Titova suvladarka" pripremljen je prema istoimenoj knjizi prof. dr Aleksandra Matunovića, Titovog ličnog lekara. Kao čovek koji je izbliza posmatrao dramu bračnog para Broz, dr Matunović prvi put osvetljeva anatomiju dvorskog miljea Brozovih u kome mlada Ličanka, služeći se raznim sredstvima, uspeva da osvoji suvladarsku poziciju. Knjiga ima 270 stranica, autorsko je izdanje, a u prodaji (na kioscima) pojaviće se 30. marta. Knjigu štampa "Interpres", a njena cena biće 300 dinara. Podrobnije informacije na telefone: 011/311 9234 i 063/238 210

(Nastavlja se)